Često se s pravom ponavlja izreka da Balkan proizvodi mnogo više istorije nego što može da podnese. Ako je neko sumnjao u to, dovoljno mu je da prati najnoviju političku dinamiku u malenoj Crnoj Gori, gde faktički ne živi više od 520.000 ljudi.
To je manja populacija od one koju imaju Novi Beograd i Zemun. No, geostrateški, identitetski, politički, porodični i drugi lomovi nastavljaju ubrzano da potresaju ovu lepu zemlju.
Od 30. avgusta, kada su održani istorijski parlamentarni izbori na kojima je opozicija osvojila većinu, već se desila čitava jedna istorija. Korona je odnela mitropolita Amfilohija, kao najvažniju ličnost Crne Gore u tom trenutku.
Na fantastičnom svesrpskom sprovodu, koji je nekako došao kao kruna njegovog poslednjeg trijumfalnog ovogodišnjeg pregnuća, ispraćen je kako dolikuje nekadašnjim duhovnim i političkim vladarima Crne Gore. No, u isto vreme, ostavio je vrlo zanimljivo i složeno političko i administrativno-crkveno nasleđe.
Počnimo u rekonstrukciji dešavanja od čoveka koga su svi zaboravili. Milo Đukanović je i dalje predsednik Crne Gore i predsednik najveće partije DPS, koja i dalje kontroliše sve državne sisteme. Prepucavanja unutar pobedničke koalicije izvanredno su mu dobrodošla, tako da se sklonio u zavetrinu i za sada prilično mirno posmatra razvoj situacije i u zemlji i u Americi.
Nakon prvih poziva i zahteva u septembru da podnese ostavku, takve ideje se više ne pojavljuju. Postoji čak teza da bi mu avgustovski rezultat mogao pomoći da u partiji suzbije Duška Markovića i takozvanu mojkovačku ekipu, a nada se da će u Stejt departmentu ponovo ojačati neki njegovi nekadašnji prijatelji.
Unutar opozicionog prostora otvorila se veoma interesantna dinamika, koja je čak zapretila i mogućnošću da se vlada uopšte ne napravi. Teret optužbe za takav razvoj ne sme niko da ponese, pa će čak i nezadovoljni politički subjekti poput DF-a i Demokrata na kraju ipak podržati Krivokapićevu vladu. Kakva je to vlada?
Gospodin Krivokapić tvrdi da je reč o „ekspertima”, što bi, međutim, teško bilo odbraniti. Tu ima nekoliko osoba koje su bile visoki činovnici u raznim delovima Đukanovićeve administracije, ima, s druge strane, ljudi bez ikakvog iskustva u ozbiljnoj administraciji, ima osoba čije godine ne ulivaju poverenje, tu je na kraju i sam gospodin Abazović, koji teško da bi zaslužio titulu eksperta za odbranu i nepolitičke ličnosti. Javnost je takođe videla da je niz kandidata za ministre u vrlo bliskim porodičnim odnosima s nekim vladikama.
Ako bismo plastično pokušali da pokažemo liniju podela unutar nove, posvađane koalicije, to bi otprilike izgledalo ovako. Vladu zapravo prave URA, kao politički ogranak tzv. Druge familije (Miško Perović, Željko Ivanović iz „Vijesti”) i mitropolija, gde je najjača politička ličnost otac Gojko Perović, rektor bogoslovije na Cetinju.
Otac Gojko je bio jedan od simbola litija i stekao je veliki simbolički, pa i politički kapital, koji sada nastoji da iskoristi. Mandatar Zdravko Krivokapić je politički predstavnik te snage, a takozvani eksperti oko njega zapravo bi trebalo da predstavljaju jezgro buduće partije (radno ime je Demohrišćanska stranka).
Otud je predsednik SNP-a Vladimir Joković u jednom trenutku zatražio obećanje od Krivokapića da neće praviti novu stranku. Ta nova stranka, na čijem se formiranju uveliko radi, trebalo bi da faktički bude obnovljena Narodna stranka, sa sve njenom ideologijom, ali bez onog bagaža koji je NS imao dok je kao deo Đukanovićeve vlade radio protiv Beograda i pretio da isključi vodu i struju Vojsci Jugoslavije. Sve se to radi uz veoma blagonaklon odnos zapadnih ambasada, koje su odigrale i veliku ulogu u pobedi opozicije, ali se to izbegava u medijima.
U medijima su se, međutim, pojavile čak i zaista tačne informacije o rodbinskim vezama ministarskih kandidata s pojedinim vladikama i drugim uticajnim ljudima u vrhu mitropolije i takozvanog eparhijskog saveta u CG.
