Krajem 2000. godine spoljni dug je iznosio manje od 11 milijardi dolara (od kojih je kasnije otpisano 4,72 milijardi), a već u 2008. godini dostigao je 30 milijardi dolara. U tom periodu Srbija je zabeležila devizni priliv od preko 30 milijardi dolara samo po osnovu privatizacionih prihoda i novih zaduživanja u inostranstvu.
Približno isti iznos priliva zabeležen je po osnovu deviznih doznaka građana iz inostranstva. Ta sredstva su, umesto u razvoj privrede, najvećim delom usmeravana u tekuću potrošnju.
U svim tim godinama potrošnja je u Srbiji znatno veća od stvorenog BDP-a. Država se godinama ponašala kao seoski bećar koji ništa ozbiljno nije radio osim što je rasprodavao očevinu (privatizacija), zaduživao se kod komšija (inokrediti) i sve to
traćio u bircuzu (tekuća budžetska potrošnja). Spoljnotrgovinski deficit, koji je u Srbiji do 2000. bio manji od dve milijarde dolara godišnje, u prvoj polovini 2008. iznosi više od jedne milijarde dolara mesečno.
Industrijska proizvodnja u 2007. godini je za 4,75 odsto manja nego u 1998. godini, kada je zemlja već šest godina bila izložena drastičnim međunarodnim ekonomskim sankcijama. Broj zaposlenih u Srbiji 2008. godine (2,085.242) je i u apsolutnom iznosu manji nego 2000. godine (2,264.376).
U prethodne dve decenije u Srbiji se promenilo sedam premijera različitih političkih opredeljenja, ali za sve njihove vlade zajedničko je da su vodile pogrešnu ekonomsku politiku – koja nije u interesu većine građana Srbije, nego svetske oligarhije i krupnog kapitala, te uskog kompradorskog sloja koji se formira u zemlji.
Za očekivati je da će uskoro i aktuelna vlast okriviti pandemiju za teško stanje srpske privrede i sebe pokušati da abolira za pogrešnu ekonomsku politiku koju sprovodi.
(Jovan Dušanić, Politika)
