„Prazna im škola, nema đaka. To sami pričaju, žale se. Odemo mi do njihove prodavnice da kupimo šta nam treba, jer nemamo svoju, a oni ne prestaju da kukaju. Deca im odoše u inostranstvo, nema ko da ide u novu školu. To i sami primećujemo, pusto selo.
Vlada epidemija odlaska Albanaca. Još malo i mi ćemo da budemo u većini, ako već i nismo. Šalimo se sa njima i kažemo im kada je situacija takva da vam deca odlaze i da sami ostajete, trebalo je umesto škole starački dom da tražite da vam naprave“, ispričali su mi Srbi iz Rabovca. U samom gradu Lipljanu, Srbi već godinama govore kako je broj albanskih đaka svake godine sve manji.
Vrhunac njihovog separatističkog delovanja dostignut je 17. februara 2008. godine kada su jednostrano proglasili nezavisnost. Sve posle toga vodi u razočaranje i za većinu njih, posebno mladih, život se sveo samo na jedan cilj, a to je da odavde odu.
Ne verujem da je negde u svetu došlo do tako nagle transformacije u ponašanju, menjanju načina života, običaja, same svesti ljudi, kao kod Albanaca na Kosovu i Metohiji.
Za samo 20 godina izgubili su ono najvrednije što su imali, što ih je i dovelo do delimičnog ostvarenja sna o „državi Kosovo“, a to su autoritet i strogo patrijahalno društvo koje je znalo da pokaže takvo lice da smo često govorili da tri veka kaskaju za ostatkom sveta.
Nema više određivanja koji sin ide u inostranstvo, a koji ostaje da čuva kuću – svi odlaze, a kuća se zaključava. U njoj borave samo mesec dana godišnje. Njihova deca odrasla u inostranstvu sve manje dolaze, a generacije rođene na Zapadu posle 1999. albanski slabo znaju, ili ga uopšte ne govore.
Natalitet je u naglom opadanju i retkost je videti porodice sa troje dece. Mi koji smo rasli sa njima i koji ih dobro poznajemo, čudimo se onome što gledamo na ulicama. Često kažem, oprostićete mi na izrazu – komentarišući ženski deo populacije – da su iz dimija prešle u tange i kao da su sa lanca puštene.
Kako i neće kada im je Zapad nametnuo norme ponašanja kroz Ritu Oru i Duu Lipu, pa njih kopiraju i doživljavaju kao uzore. U tom potpuno narušenom sistemu vrednosti sve manje slušaju starije… ma ne slušaju nikoga.
Dolaze generacije koje se života pre 1999. godine gotovo i ne sećaju i koje nemaju cilj stvaranja nekakve države jer to već, fiktivno, imaju. Znaju samo da žive siromašno i da im je vizna liberalizacija prilično daleko. To ih frustrira. Sada se polako osvešćuju i sve im je jasnije da je san o „državi Kosovo“ propao, i da Amerikanci ipak igraju za svoje, a ne njihove interese.
Željni promena glasali su za Aljbina Kurtija na izborima. Ponovo u prvi plan izbija politika Adema Demaćija i njegova ideja o velikoalbanskom nacionalizmu. Kurti je iz tog miljea i uvodi ih u novu-staru priču o takozvanoj Velikoj Albaniji i boljem životu kada se svi ujedine. To je san njegove mladosti i tu ideju neće lako napustiti.
