Mi koji smo rasli sa njima i koji ih dobro poznajemo, čudimo se onome što vidimo. Natalitet im opada, masovno se iseljavaju, a na ulicama više nema zastava SAD.
U dokumentu koji je potpisao takozvani ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Prištini Filip Kosnet, a koji je dospeo u javnost, popisani su problemi sa kojima se suočavaju zaposleni u „američkoj ambasadi“ u Prištini.
Ne bih pominjala celu sadržinu pomenutog dokumenta, ali je zanimljiva anketa koju su albanski mediji povodom toga sproveli u Prištini pitajući građane šta misle o tome. Svako ko je pristao da govori ni jednom jedinom rečju nije komentarisao napisano u depeši već su, otprilike, govorili: „Nemam posao, šta me pitaš za to“.
Drugu godinu zaredom Albanci godišnjicu proglašenja takozvane nezavisnosti obeležavaju bez američkih zastava. Prizren jedva da je i bio okićen za „Dan nezavisnosti“. Mogle su se videti samo crvene i crne trake vezane oko bandera i drveća.
Nema više ni zastava Nemačke, Velike Britanije, ali to što nema zastava njihovih prekookeanskih gospodara posebno upada u oči. Svih ovih godina krov na kući nisu podizali a da nemaju američku zastavu. Isto je i kada su svadbe i ostala veselja u pitanju, dok je o proslavi „nezavisnosti“ suvišno govoriti.
Sada se američke zastave mogu videti kod pojedinih uličnih prodavaca suvenira. To prosto ne može a da se ne primeti, pogotovo jer je Bajden proglašen pobednikom američkih izbora, a znamo da su demokrate njihovi tvorci i glavnokomandujući.
Epidemija odlaska
Albanci, ogromna većina njih, mislili su da su oni izabrani narod od starne Amerike. (Namerno pišem u prošlom vremenu.) Verovali su da će samo da zamišljaju želje, a oni da im ih ispunjavaju – reč je o takvoj zaslepljenosti. Evo jednog konkretnog primera, priče koju sam čula od porodice Antić iz Gnjilana.
Krajem leta 1999. godine Srba je još uvek bilo u gradu. Antići pričaju da su jednog popodneva u parku ispred zgrade sa terase gledali dve sestre Albanke, prve komšinice, kao sede u krilu američkim vojnicima i nepristojno se ponašaju idući tako od jednog do drugog.
Sve je sa susedne terase posmatrala njihova majka koja je, prkoseći Antićima, rekla da je ona ćerke rodila za to – za Amerikance. Antići su bili zaprepašćeni jer tako nešto ni u snu nisu mogli da zamisle kada su mlade Albanke u pitanju, još manje da to rade uz dozvolu roditelja.
Nastranu sve što se oko Kosova i Metohije dešava kada je visoka politika u pitanju, na terenu je primetno nešto drugo što svakako privlači pažnju. Promenu raspoloženja Albanaca, običnog naroda koji jedva sastavlja kraj sa krajem, u vezi Amerike, „države koju im je stvorila“, pripadnika bivše „OVK“, primećujemo, slušamo od njih samih, već godinama.
U mešovitom selu Rabovce u opštini Lipljan, Srbi su pretrpeli velika stradanja. O njihovim kidnapovanim meštanima se ni danas ništa ne zna a kako su u selu opstali 1999. i posle martovskog pogroma, znaju oni i Gospod. Mnogi od njih su dva puta odlazili i vraćali se u razrušene i opljačkane kuće, izgradili iznova život i nastavili da trpe.
Setite se samo vesti o napadima na seosku školu „Braća Aksić“ koju su kamenovali na mesečnom nivou, nekada i češće. Pošto je i albanaska škola bila u istoj zgradi, samo sa odvojenim ulazom, opština Lipljan – po „kosovskom“ sistemu – odlučila je da sagradi novu i veliku školu za albanske đake na ulazu u selo.
