Prema Đukanovićevom zakonu, o njima će sada odlučivati vladina katastarska knjiga, države u kojoj je vladar 30 godina.
Ako crkva pokuša da osporava bilo kakav pokušaj zaplene zemljišta ili izmišljene tvrdnje to moraju da urade pred istim organima pod kontrolom Đukanovića, koji je odgovoran za ocenjivanje pravne valjanosti njihovih dokumenata o vlasništvu nad zemljištem; Jednom kada je odluka donesena, nemaju prava na žalbu.
Imajući to na umu, naizgled bezazlen zakon postaje državni mehanizam za prisvajanje zemlje koja je identifikovana, presuđena i izvršena od strane države. A crkva je već osetila nadolazeći tretman.
U maju, usred zatajivanja koronavirusa, episkop drugog najvećeg grada je uhapšen zajedno sa još sedam sveštenika. Mnoštvo vernika se okupilo ispred svog drevnog manastira na verski praznik, uprkos tome što je vladika najavio da se neće održati javni događaji. Ovi detalji nisu bili bitni vlasti – i tako su započela zatočenja i premlaćivanja.
Možda, u poređenju sa Srpskom pravoslavnom crkvom – koja zapadnim očima svojom ćirilicom, bradatim sveštenicima, ikonama i tamjanom izgleda neobično za razliku od naših standarda – predsednik Đukanovicć i njegova politička mašina mogu izgledati moderno i poznato.
Nikoga ne treba zavarati. Tokom decenija, njegova dosadno smeđa socijalistička odela mogu biti zamenjena krojenim jaknama, a čekić i srp prepušteni novim logotipom stranke – ali oni su isti. Aparat države, samog predsednika i stranke koju je on oblikovao tri su loze isprepletene iz istog korena. Oni su jedno od tri, neđeljivi: nepristojno trojstvo.
U Crnoj Gori ne postoji „zakon o verskoj slobodi“: samo zakon o kontroli Crkve i krađi koju sponzoriše država. U maloj državi postoji samo toliko stvari da se partije i „partizani“ usreće. Dakle, Đukanoviću nakon 30 godina nedostaje sredstava i resursa da preda svojim pomoćnicima i okreće se Crkvi jer nema šta drugo da ukrade.
(Informer)
