Šta je tajna Đukanovićevog uspeha? Odgovor je depresivno predvidiv: klijentilizam i kupovima – ili, zavisno od perspektive, krađa moći – navodi penzionisani američki pukovnik Ves Martin u autorskom tekstu za Townhall, koji važi za jedan od omiljenih magazina porodice Tramp!
Prenosimo u celosti šta u tekstu sa više nego brutalnim naslovom „Nema više šta da ukrade“ o Milovom apsolutističkoj vladavini navodi pukovnik Martin:
Kao evropski vladar sa nadužom karijerom, iznenađenje je da Milo Đukanović ima samo 58 godina. Bio je premijer i predsednik u različitim epohama Crne Gore od 1991. godine – obuhvatajući raspad Jugoslavije pa sve do nezavisnosti države 2006. godine.
Lepote Crne Gore kriju ružnu istinu. Najpoznatija kao turistička idila sa prelepim plažama, kristalnim jezerima i oslikanim planinama, ali, turisti retko spoznaju da ulaze u nešto što je manje država, a više privatna svojina kojom se upravlja za potrebe predsednika i manjeg broja saradnika oko njega.
Ako nije poznato, njegovo učešće i povezanost sa mafijom su doboro dokumentovani. On je dobitnik „nagrade“ Čovek godine organizovanog kriminala i korupcije“ a i Fridom Haus je degradirao stanje države od demokratije do hibridnog autoritativnog režima.
Ali od skora, Đukanović se nalazi pred novim izazovom – ćup iz kojeg su hranjeni „partizani“ je osiromašen – ćup je prazan.
Prilagođavajući i izmišljajući zakon koji bi navodno bio u saglasju sa Ustavom, odlučio je da imovina Srpske pravoslavne crkve sada postane državno vlasništvo.
Pored svog imena, druga najstarija pravoslavna crkva kod Slovena nije nacionalna – strani protivnik Đukanovića – već je dom milionima vernika na celom Balkanu, kao i svetu.
To je većinska crkva čiji vernici čine 80 odsto građana Crne Gore. I bila je prethodnik bezbrojnim granicama koje su crtane i precrtavane vekovima širom regiona.
To je bila veoma smela odluka, ali kako je moguće da se oduzme pravna i sveta svojina crkve? Jednostavno, Đukanović je promenio zakon. Ali je pre toga uhapsio opozicione poslanike koji su bili protiv toga.
Prošlog decembra Zakon o slobodi veroispovesti je usvojen sa 45 glasova „za“ u Potenkimonovoj skupštini. Iako nisu bili u plenumu, protivljenje opozicije zakonu je bilo jasno. Šezdeset hiljada ljudi je okupiralo ulice Podgorice – nekih 10 odsto populacije države – zahtevajući opoziv.
Ovo nije bila mala verska tehnikalija zavučena u pravne zavrzlame, već problem od nacionalnog značaja. Veličina skupa je otkrila solidarnost protiv krađe sponzorisane od strane države, a koje su se građani Crne Gore umorili.
Pod neustavnim zakonom, verske organizacije moraju da dokažu vlasništvo nad imovinom izgrađenom pre 1918. godine, a za sve to je potrebna registracija kod države. U stvarnosti, klauzula važi samo za Srpsku pravoslavnu crkvu. Ostale manje i mikro zajednice imaju posebne privilegije sa državom koje ih štite od ovog zakona.
Možda se u početku zakon čini bezazlenim. Naročito na Balkanu, zbog veoma složene istorije i prebacivanja moći otomanskih halifa, kraljeva i komunista, njihove moderne države naslednice trebalo bi da budu otvorene za osporavanje zemljišnog dela. To je, u bilo kojoj zemlji vezanoj za zakon, nesporno tačno: sporovi bi trebalo da se saslušaju u sudnicama.
