A iste godine kad je dobila Nobela OPCW je uspostavila stalnu misiju radi „nadgledanja pravovremenog eliminisanja programa hemijskog oružja Sirijske Arapske Republike“.
Ako je suditi prema najnovijim izveštajima OPCW, zna se ko je u Siriji glavni trovač: režim Bašara el Asada. Tako barem stoji u izveštajima od 8. aprila 2020. i 12. aprila 2021. O eventualnom uradku islamskih terorista, tamo ne piše ništa.
A generalni direktor OPCW Fernando Arijas je početkom juna ove godine poručio da je dosije o sirijskom hemijskom oružju „daleko od zatvaranja“. U prevodu: biće ovoga još. Već prema potrebi.
Delovalo je da je između poslednje prolećne runde prepucavanja i završetka izgradnje prvog kraka gasovoda „Severni tok 2“ u Baltičkom moru nastalo neko zatišje ili pauza.
No, odmah posle susreta u Vašingtonu 15. jula nemačke kancelarke Angele Merkel i američkog predsednika DŽozefa Bajdena, obnovljena je stara priča, s novim detaljima i akterima.
Možda Nemačka – kriva pred SAD što je ćutke dovršila gasovod i zarad vitalnih nacionalnih i ekonomskih interesa zaboravila na zajedničko moralno zgražavanje nad Rusijom – sada treba da se dokazuje.
S druge strane je Vašingtonu, ili čak i više političkom Briselu, odnosno komandi NATO, potreban privid monolitnosti evroatlantskog bloka. Tom bloku je, uostalom, privrženost požurila da izrazi i Merkel tokom susreta s Bajdenom, poput deteta koje roditeljima, kad se najede kolača, obećava da će od sada jesti samo povrće i kuvanu hranu.
Na šta je „roditelj“, blagonaklono, poručio da „dobri prijatelji ne moraju biti saglasni baš u svemu“, ali da će se od sada „Nemačka i Sjedinjene Države… zajednički suprotstaviti i ruskoj agresiji“.
Ovako je otprilike izgledao početak i kraj i dosadašnjih prepucavanja Zapada i Rusije zbog Navaljnog. A šta se sa konkretnim Navaljnim dešava nikoga nije briga, osim valjda njega samoga i njegove porodice.
Pojava optužbi OPCW, međutim, kao da slučaju daje novu dimenziju, ako je suditi po iskustvima iz Sirije, gde je upravo OPCW bila u žiži događaja. Tada je postojao strašan pritisak SAD i drugih zapadnih zemalja da režim predsednika Asada, optužen za više hemijskih napada, za koje se kasnije ispostavilo da su ih isfabrikovali islamski teroristi, bude kažnjen za ubijanje civila.
Odnosno, trebalo je da se ponovi takozvani No fly zone scenario iz Libije čiji je rezultat bilo nasilno svrgavanje libijskog lidera Moamera Gadafija, uz reku krvi koja u toj nesrećnoj zemlji nije prestala da teče ni deceniju posle likvidacije Gadafija.
Da nije bilo diplomatskog umeća Lavrova, kao i prisebnosti i zdravorazumskog realističkog pristupa međunarodnim odnosima DŽona Kerija, koga je predsednik Obama na sreću Sirije i Bliskog istoka postavio umesto jastreba i „Prijatelja Sirije“ Hilari Klinton, izbegnut je rat regionalnih razmera i prava katastrofa.
Ono što sada zaista brine jeste činjenica da se u kontekstu navodnog trovanja Navaljnog uopšte pojavljuje organizacija poput OPCW koja se obično vezuje za rat i ratne zone.
Naravno da je teško, u stvari nemoguće, zamisliti kako Rusiju napada takozvana međunarodna zajednica jer je upotrebila hemijsko oružje. Da li se, međutim, računa sa pritiskom koji bi u kontinuitetu mogao da izazove unutrašnje nemire i eventualno svrgavanje vlasti uz pomoć nekakvih „Prijatelja Rusije”, to je već drugi par rukavica.
