Francuska i skandinavske zemlje sprovode ih duže od veka, a imaju i veliku imigraciju pa ipak ne dosežu do nivoa proste reprodukcije. Zato ni u Srbiji ne možemo da očekujemo bolje“, pesimističan je Marinković.
Ili je samo realan?
Jer, kako on podvlači, nije dovoljno samo jedne godine doći do nivoa proste reprodukcije, odnosno rađanja 2,1 deteta po porodici. To bi moralo da potraje duži niz godina.
„Još od 1956. nemamo dovoljan nivo rađanja, ali se to kroz negativan prirodni priraštaj pokazalo tek 1992. godine. Isto tako, boljitak ne bismo mogli da očekujemo za pet ili deset godina. Morale bi da prođu decenije visokog nivoa rađanja kako bi se podmladila starosna struktura i kako bismo imali veći broj rođenih“, ističe naš sagovornik.
I Nikitović kao ključni faktor za pad broja stanovnika vidi prirodni priraštaj, dok su, po njegovom mišljenju, migracije sličnog intenziteta kao i ranije.
„Pad broja ljudi nije novost. Već je generacija koja sada odlazi u penziju, tj. ‘bebi bumeri’ (rođeni dve decenije posle rata) imala prosek rađanja manji od dvoje dece“, potvrđuje Nikitović reči svog kolege i dodaje da i ako bi se prosek rađanja duplirao, pa čak i učetvorostručio, rezultati se ne bi videli još dugo – pravi „fid bek“ došao bi tek za pola veka.
Da čekamo da izumremo?
Ovakvi podaci, međutim, ne znače da treba da dignemo ruke i čekamo da izumremo. Poenta je, ističe Nikitović, da znamo perspektivu i mogućnosti.
„Mera i strategija ima sijaset, ali je pitanje koliko dugo smo spremni da to sprovodimo. Znamo da sa svakom promenom vladajućih struktura sve kreće od nule, a u demografiji je baš taj nedostatak kontinuiteta najveći problem i razlog zašto izostaju rezultati populacione politike“, objašnjava naš sagovornik.
Direktna državna materijalna davanja, po njegovom mišljenju, zapravo su samo mere za ublažavanje siromaštva. Pomažu, ali nisu ključni faktor.
„Ključno je da roditelji nemaju probleme s vrtićima i drugim servisima koji su im potrebni, a isto tako na odluku o rađanju utiču i stambene politike. Uz to, problem je i nalaženje
pravih partnera za stvaranje porodice, ali i to što žene nisu zaštićene na tržištu rada, pa ih poslodavci ucenjuju otkazima ako zatrudne. Najčešće se sva podrška svodi na novac, ali nema dokaza da je to negde u svetu ‘upalilo’, osim što je donelo kratkoročne efekte“, navodi Nikitović.
Nema, po njegovom mišljenju, čarobnog štapića, a roditeljima je potrebno da osete podršku društva da bi se odlučili na potomstvo. Sve su dobre strategije već usvojene samo ih treba sprovesti.
Beograd prenaseljen?
Podaci koje je objavio Republički zavod za statistiku pokazali su i da dok je ostatak Srbije gubio stanovnike, Beogradski region je jedini brojčano profitirao, i to za 26.123 stanovnika.
„Beograd je uvek u najpovoljnijem položaju jer najveći broj žitelja Srbije gravirita ka njemu. Nekoliko opština u prestonici ima negativan prirodni priraštaj, a populacija u njemu može da se uveća upravo zahvaljujući doseljavanju – kako iz unutrašnjosti zemlje, tako i iz inostranstva“, objašnjava demograf Ivan Marinković.
Nikitović ističe da to ukazuje na problem nejednakog razvoja zemlje na koji on i njegove kolege već dugo ukazuju.
„Tipično je da glavni grad guta ostatak zemlje, i da urbanizacija ne prati doseljavanje, a Beograd je s tim imao priblem još u doba socijalizma. Jasno je da može da se kaže da je grad prenaseljen jer na drugoj strani zemlje postoje pusti predeli“, zaključuje demograf Vladimir Nikitović.
