Poštovani gospodine Abazoviću, nažalost ne očekujem od Vas da požalite srpske žrtve, srpske majke i srpske grobove, no očekujem da barem ne lupetate ko da se pjani nadgornjavate u kafani, bespogovorno tvrdeći da se u Srebrenici dogodio genocid, i da tu ne sme biti nikakvog spora!
Koliko deklarativno tvrdite da je cilj Vaše politike “praštanje i pomirenje” toliko bezmalo sve što činite jeste – vidanje ljutih rana ljutim travama, i to srpskih, onako s uživanjem…
U Srebrenici nije bilo genocida, ni primisli od takve strahote, no jeste bilo zločina, strašnog zočina kojeg se svako od nas čestitih Srba gadi i gnuša, ali ti zločini nisu ni Republika Srpska, ni Ratko Mladić, a naročito ne časni srpski vojnik!
Znate odlično i Vi, baš kao što zna sva ko želi da zna – zločin su počinile fukare u saglasju sa zverima Alijom Izetbegovićem, Naserom Orićem, Amerikancima i Britancima, što Srebrenicu čini projektom, nažalost! Krvavim projektom njihove ludosti i kurvinskih politikanstkih rabota, za šta su žrtvovali sopstveni narod i zbog čega će im i pakao biti tesan, no…
Međutim, ono što Vas sramotno ne iteresuje, što malo koga interesuje jeste istinski genocid koji se dogodio u Srebrenici i čitavom Podrinju, genocid nad rodom mojim, nad mojom verom, mojom krvlju, mojom decom, mojim majkama, mojim đedovima, mojim tarabama i ognjištima…
Znače li Vam išta: Zalazje, Sase, Kamenica, Biljača, Zagoni, Donja Bioča…
To su srpska sela kojih više nema, gospodine Abazoviću!
Čitava sela preklana, silovana, rasčerečena, obezglavljena…
Sve do jednog srpska, mirna, domaćinska, kućevna, na eho od Srebrenice i Bratunca… na zamah čakije Nasera Orića i zveri njemu nalik!
Bole li Vas te rane, roda mojega?!
Znate li šta o njima, i zbog čega ne želite da znate baš ništa?!
Srpkinje rađaju za crninu, jel da?!
Srpska je kolevka taman za grob?!
Srpska glava vredi koliko se skotrlja u kakav jarak il jarugu?!
Kad pođete u Srebrenicu na poklonjenje laži obiđite sela kojih više nema!
Lako ih je pronaći, gde je i kamen preklan – tu su bila!
No, šta je za Vas i Vama nalik krv Srbinova?
Mater rodi – zemlja proguta, ćutnja zakorovi…
Tu se dogodio genocid, Dritane Abazoviću! Tu gde nema ni srpskoga lelaka a kamoli Srbina! Nema tu memorijalnog centra, nema nekrofilskih panađura, nema ničega do neba u crnini i ćutnje!
Srba je, valjda, vazda previše, pa da ni jedan ne pretekne…
Takvi kao Vi čine više da mržnja doveka harači negoli da spokoj zavlada!
Suze svake majke me jednako bole, svakoga čestitog Srbina, ne kantarimo mi krv no vi, vi kojima su srpski grobovi prečica…
Vi koji vidite šumu ali ne i Srblje povešano o grane!
Vi koji žalite zarđale klinove ali ne i Srbina rspetog njima!
Vi koji žalite krvavi potok ali ne i krv kojom je potekao…
Vi takvi ste nespokoj majki i nad sanducima i nad tabutima, sve dok su suze jedne tek bara koju valja preskočiti, a druge – izvor s kojeg se valja umiti!
Da je Srbin počinio genocid – prezreo bih Srbina u sebi i za vjekove se odrekao roda, ali nije! Ne zato što ja tako velim, već što istina veli! No šta će Vama i onolikima Vama nalik istina kad zbori preklanim Srbinom, silovanom Srpkinjicom, rasporenom kolevkom, srebreničkim i bratunačkim selima kojih više nema!
Lako ih je naći: gde kamen krvari – tu su bila!Gde je trn domaćin slave – eto ih! Gde ne želite da pogledate – iskopane oči Vas gledaju, odrubljene glave pozivaju za trpezu, nebo u koroti tuži nad papratištima što se prenu kad se nekom otme: Zalazje, Sase, Kamenica, Biljača, Zagoni…
