Kako predvideti tok revolucije?
Modeli politikologa za predviđanje ishoda revolucija zasnivaju se na „ceni“ koju opozcija daje vlasti na „naplatu“. Trošak „sporazuma“ zavisi od zahteva opozicije i istrajnosti kojom ona brani svoje zahteve. Očito je da veća cena znači da će režim biti manje spreman za kompromis.
Takođe, tu je trošak „štete“ koju opozicija može da nanese vlasti svojim akcijama. Što su troškovi veći, to je više podsticaja potrebno režimu da pregovara. „Šteta“ može značiti vrlo različite stvari – od ekonomske štete koja nastaje kada protesti prekidaju normalno funkcionisanje preduzeća, finansijskog sistema i transporta, do socijalne štete, koja može uključivati nasilne akcije.
Različite kombinacije ovih faktora mogu različito da se odigraju. Kada su oba troška mala, odnosno kada postoji nekoliko zasebnih nenasilnih protesta vođenih manjim zahtevima – tada vlasti, po pravilu, više vole da ignorišu demonstracije.
U slučaju da su zahtevi demonstranata relativno blagi, ali da bi same demonstracije mogle naneti veliku štetu, vlasti su sklone kompromisu.
Ako je cena sporazuma visoka – poput demonstranata koji zahtevaju promenu režima, značajne modernizacije ili dubinske reforme bezbednosnih agencija – ali cena „štete“ je relativno niska, tada će vlasti često pribegavati suzbijanju protesta.
Očigledno je da je Lukašenko izračunao količinu „neprijatnosti“ koju mu može izazvati opozicija. Opseg protesta porastao je do tačke kada suzbijanje silom postaje teško, a to je udruženo sa ekonomskim uticajem u obliku štrajkova. Oba ova faktora su povećala troškove „štete“ i primorala vlast da minimalizuje upotrebu nasilja.
Konačno, postoje složene i manje očigledne kombinacije faktora – poput onoga što se dogodilo u Belorusiji posle 12. avgusta. Očigledno je da su i troškovi kompromisa i
troškovi „štete“ smatrani podjednako visokima. Istraživači su otkrili da po pravilu u ovakvim slučajevima režim ima tendenciju da se nakon nekog vremena ponovo vrati nasilju.
Šta to u praksi znači? Režimu ostaje težak zadatak da pokuša da smanji obim protesta kako bi mogli da pređu na ciljano progonstvo koordinatora opozicije i organizatora štrajkova.
A ako demonstranti zaista žele da postignu svoje ciljeve, oni moraju da povećaju razliku između dva „troška“ kako bi bili sigurni da su troškovi sporazuma barem za neke članove režima niži od „štete“ koja im preti. Opozicija ima dve mogućnosti za svoj odgovor: može da se pripremi na to da će morati da uzvrati na nasilje, drugim rečima, da poveća „štetu“, ili da ublažiti zahteve, barem za ključni deo vlasti – snage bezbednosti.
(Blic)
