Oni, međutim, zaboravljaju da je 19. vek, uprkos Evropskom koncertu, bio prepun ratova, što je kasnije dovelo i do dva svetska rata. Amerika u stvari želi da sačuva sve ono što je do sada, kršeći međunarodno pravo, učinila, da bude amnestirana za počinjene grehe, a i da sačuva ono što još nije izgubila, recimo Evropu.
Jer, upozoravaju autori, Pax Americana, projekat američke dominacije, potrošen je i doživeo je poraz. Amerika i njeni saveznici više nemaju kapacitet za globalno vladanje. S obzirom na autore i njihov uticaj u Americi, vrlo je verovatno da bi to uskoro mogao biti i zvanični američki predlog.
Pouke za Srbiju
Za koncert velikih sila je, međutim, sada kasno. To je još jedna zapadna iluzija. Has i Kapčan u stvari svedoče da Vašington još uvek ne prihvata ono što se već desilo u svetu.
Ni Amerika ni celi Zapad nemaju dovoljno kapaciteta – ni intelektualnog ni političkog – da iskorače iz začaranog kruga svoje nemoći, jer se urušio njihov model društva, njihov koncept globalne dominacije.
Nemaju snage da izađu iz ljušture svojih iluzija. Zapad će, naravno, a posebno Amerika, uvek biti moćan, po definiciji, ali je zapadni model potrošen i propao. Ne postoji kapacitet za preuzimanje inicijative.
Iznad svega se nalazi svedočanstvo da Zapad i Amerika nemaju novih ideja; oni u 21. veku predlažu ono što je bilo pre 200 godina. Primetna je, međutim, izvesna panika.
Henri Kisindžer je na nedavnoj video konferenciji londonskog Čatam hausa upozorio da situacija u svetu podseća na onu od pre Prvog svetskog rata i da je novi rat čak veoma moguć.
Kisindžer smatra da bi se taj rat mogao izbeći samo ako Amerika i Kina postignu dogovor o novom svetskom poretku. Problem je, međutim, što sa Amerikom jednostavno nema dogovora. Amerika ne ume da se dogovara. Možda će moći u budućnosti, ali sadašnja Amerika ne ume. I to je svima jasno.
Tektonska promena se već desila – na globalnom nivou zaista postoje dva odvojena i nepomirljiva sveta, Istok i Zapad. Razlike među tim svetovima nisu samo političke, i u ekonomskom modelu one su suštinske, civilizacijske. I odnosi među njima već sada praktično ne postoje. To su nepomirljivi svetovi.
I, naravno, šta bi sve to moglo da znači za Srbiju? Uvek je teško predviđati, ali vredelo bi ukazati na dve ključne stvari.
Prva je da bi najveća žrtva u ovom tektonskom pomeranju mogla da bude Evropa oličena u Evropskoj uniji. Interes ključnih evropskih zemalja je da budu povezane sa tim novim, drugim svetom, a već sada u velikoj meri i zavise od njega.
Ali, Amerika im to još uvek ne dozvoljava, a one same jednostavno nemaju ni moći ni kapaciteta da se oslobode američkog pritiska. Naprotiv, EU je postala glavni podizvođač
američke politike koja je pogubna za samu Uniju. To je Evropu u globalnim pomeranjima potpuno marginalizovalo. Privreda i naučno-tehnološki razvoj u EU već uveliko su u stagnaciji i to je prva ozbijna posledica vernosti američkoj politici.
Druga stvar je kineski projekat „Jedan pojas, jedan put“ (BRI). Posle utemeljenja dela tog projekta u Evroaziji i na Bliskom istoku, gde je Kina preko Irana, Sirije i Turske uspostavila njegovu bazu, taj takozvani Novi put svile se prema Evropi nastavlja balkanskom trasom na kojoj je Srbija nezaobilazna.
