U zapadnim političkim i akademskim krugovima otvoreno se priznaje da se međunarodni odnosi već temelje na multipolarnosti i da je vreme američko-zapadne hegemonije prošlo.
Utisak je, međutim, da se naZapadu i u Americi, uprkos priznanju, još uvek ne shvata – ili ne želi da se shvati – da su se tektonske promene već desile i da je za zapadne globalne inicijative već kasno. U svetu su se već, u stvari, formirala dva nepomirljiva bloka sa potpuno različitim mogućnostima i pogledima na realnost.
U Evroaziji i na Istoku već je formiran gotovo zaseban svet čiju okosnicu čine Kina i Rusija, uz podršku Indije i zemalja jugoistočne Azije, a na Srednjem i Bliskom istoku Irana i Egipta.
Na unutrašnju trgovinsku razmenu tog velikog područja otpada 45 odsto ukupne svetske trgovine, a istovremeno je i globalna energetska i motorna naučno-industrijska snaga. Već vidljive obrise tog sveta najbolje ilustruje strateško savezništvo Kine i Rusije koje se vremenom sve više produbljuje.
Težište je postavljeno na izgradnju unutrašnje infrastrukture i ekonomskog razvoja, a o njegovoj snazi govori i sve samopouzdanije diplomatsko ponašanje u međunarodnim odnosima. Taj novi, uslovno rečeno drugi, drugačiji svet više ne želi da gubi vreme i uopšte ga ne interesuje šta Zapad, kao samoproglašeni gospodar, misli i šta govori. Odnosi među njima gotovo da ne postoje.
Novi američki predlog
Deo tog utemeljenja jednog drugačijeg sveta je i nedavno potpisani pakt između Kine i Irana o investicijama, trgovinskoj razmeni i strateškom partnerstvu koji se već vidi kao najveći iskorak u geopolitičkom reljefu od početka 21. veka. Iran će takav pakt uskoro potpisati i sa Rusijom, a Kina je već u pregovorima sa Saudijskom Arabijom o sličnom sporazumu.
Istovremeno, Amerika i Evropska unija (EU), kao jedinstven zapadni blok koji čini onaj preostali, drugi deo sveta žive u „zamrznutom vremenu“ i uvode besmislene, mada opasne sankcije svima onima koji imaju drugačije viđenje stvarnosti. U poslednje vreme, međutim, pojavljuju se, uz priznanje multipolarnosti, i neke ideje kako bi, naravno iz američkog ugla, trebalo da izgleda novi poredak u svetu.
Posebnu pažnju privlači esej, koji je praktično projekat, dvojice istaknutih kreratora američke spoljne politike – Ričarda Hasa, predsednika moćnog Saveta za spoljne odnose, i Čarlsa Kapčana, višeg saradnika tog Saveta i profesora Džordžtaun univerziteta, čiji je prevod objavljen i na Novom Standardu.
Ta dva „Suslova“ američke spoljne politike priznaju da je američki takozvani liberalni model na globalnom nivou doživeo poraz. Činjenica je, ukazuju oni, da taj model više ne funkcioniše i da nema kapacitet globalnog uticaja. Oni predlažu da se u takvim oklonostima formira globalni „koncert velikih sila“ po ugledu na „Evropski koncert“ uspostavljen posle Bečkog kongresa 1815. godine.
Drugim rečima, predlažu da se međunarodni odnosi vrate na 19. vek. Ali u radu „koncerta“ ne bi bilo stalnih pravila nego diskusije, pa šta bude – po principu „slažu se da se ne slažu“.
Tu bi se dogovarali, ali međusobne javne kritike bile bi dozvoljene i bile bi nastavljene. Ali, u osnovi ne bi bilo mešanja u unutrašnje stvari zemalja. To je, kažu, geopolitička realnost 21. veka. Esej ovih u Americi uticajnih ljudi priznaje da je u toku stvaranje novog međunarodnog poretka i da status kvo iz perioda posle Hladnog rata više ne postoji.
