Interesantan je i način na koji autori pišu o izraelskom nuklearnom programu.
– Proizvodnja električne energije bez oslanjanja na uvezeni ugalj i naftu mogla bi da bude dragocena, ali razvoj nuklearnog potencijala bio je još važniji: Izrael bi to učinio silom bez premca na Bliskom istoku. To bi moglo da bude krajnja garancija daljeg postojanja jevrejske države.
Međutim, u sledećim odeljcima tabu jednostavno nestaje:
– Implicitno u viziji (Davida) Ben-Guriona (prvi premijer Izraela i ministar odbrane) bio je izraelski monopol. Gde god i kad god se to smatralo potrebnim, Izrael bi činio ono što je bilo neophodno da bude jedina nuklearno naoružana sila na Bliskom istoku. Ta jedinstvena i neizgovorena misija pretvorila bi se u osnovi u krizu više od pola veka kasnije… Većina premijerovih naučnih savetnika takođe se plašila da bi Izrael mogao da pokrene opasnu trku u nuklearnom naoružanju. Sedam od osam članova Međunarodne agencije za atomsku energiju podnelo je ostavku u znak protesta krajem 1957. godine.
Reviv je rekao da je kompletan tekst dostavljen izraelskom vojnom cenzoru i odobren sa vrlo malim izmenama. Gardijan piše da će u hebrejskoj verziji knjige biti primenjena uobičajena formula „prema stranima izvorima“.
Posmatrajući sa strane, to izgleda kao bizarna i proizvoljna praksa, ali vlada ne pokazuje znake da je napušta.
– Da, mislim da politika namerne dvosmislenosti nagriza, ali i dalje mislim da je to dobra politika – rekao je bivši zamenik šefa Mosada Ilan Mizrahi pre nekoliko dana u Londonu.
