S obzirom na to da opozicija tvrdi da je pobedila na izborima (u tom slučaju je za nju moralo glasati čak tri miliona ljudi, možda i četiri), današnja ulična podrška majdanu iznosi između jedan odsto (prema verziji opozicije za Tihanovsku je glasalo 56-80 odsto birača) i 5-6 odsto (prema verziji vlasti, za nju je glasalo 10 odsto birača).
Bilo kako bilo, opozicija ima potencijal da poveća broj aktivnih učesnika protesta, koji obično iznosi oko 10 odsto ljudi u odnosu na broj onih koji pružaju pasivnu podršku. NJen zadatak je da te ljude mobiliše i izvede na ulicu.
Sve u svemu, ponedeljak je u Minsku prošao spokojno. Opozicija nije uspela da ispuni zadatak koji su joj postavili strani pokrovitelji. Možemo pretpostaviti da je euforija splasnula kad se ispostavilo da mitinzi 16. i 17. avgusta nisu ozbiljnije uzdrmali Lukašenka (ljudi nekad moraju i da odmore).
To je bio prvi put da je opozicija, u uslovima postojanja uslova za nastavak i širenje svojih akcija, prosto stala. Budući da se – kao što sam mnogo puta govorio i pisao – majdani pripremaju tako da učesnici mesecima unapred bivaju upoznati sa taktikom i strategijom budućih protesta, bilo bi glupo pretpostaviti da je opozicija, odustavši od namere da dokrajči Lukašenka, napravila nečuvenu grešku.
Štaviše, kao što sam već istakao, zapadni pokrovitelji aktivno su gurali majdan ka daljoj ofanzivi. Očigledno da je opozicija bila primorana da predahne (što u noćnim uslovima nije tako uočljivo), reogranizuje svoje redove i pripremi novu ofanzivu. Za uspešan nastavak vršenja pritiska na vlast ona prosto nije imala dovoljno rezervi.
LUKAŠENKOVA ŠANSA
Lukašenku se tako otvorila šansa da pripremljeni majdanski blickrig pretvori u dugotrajnu borbu. U tom slučaju taktika za koju se opredelila opozicija, sa akcentom na militantnim demonstrantima – uključujući i one uvezene iz inostranstva – koji su napustili bazu u glavnom gradu i svoje aktivne manevarske akcije proširili na celu Belorusiju, počeće da radi protiv nje.
Pokretljivi timovi obučenih boraca dobri su za razvlačenje policijskih snaga, ali apsolutno neprikladni za izgradnju protesta. Obične „ljude sa dobrim licima“ je lakše privući u dugotrajne stacionarne kampove, gde navraćaju u slobodno vreme i odlaze kad dođe vreme za odlazak na posao.
Isto tako, najavljeni štrajkovi zahtevaju dopunu sa ulice. Majdanske grupe u preduzećima koje ostanu bez spoljne podrške pre ili kasnije će utihnuti. NJihove akcije su računale na faktor brzine u izgradnji protesta.
Slično tome, bez dramatičnog povećanja brojnosti uličnih protesta neće doći do serije „otkaza u znak protesta” od strane novinara i diplomata, niti do „protestnih pisama intelektualaca“ i tome sličnog. Oni mogu dati podsticaj masovnom prelasku građana na stranu majdana samo u situaciji kada protest raste a vlast nema vremena da odgovori na izbijanja novih žarišta.
Očigledno je da je opozicija zakasnila u mobilizaciji protestnog potencijala i da nije uspela da dostigne dovoljan broj protestnih skupova do trenutka kritičnog preloma. Ali to ne znači da je već odustala.
Prvo, sada, kao i kod Hitlera nakon bitke kod Smolenska, njeni redovi se presabiraju i pripremaju za drugi talas blickriga. Biće to pokušaj da se pobedi u povratnom uderu, u čemu je Hitler zamalo uspeo – nemački tenkovi zaustavljeni su na 30 kilometara od tadašnje Moskve (što se tiče trenutnih gradskih granica, skoro cela Nova Moskva je bila okupirana).
Drugo, ne znamo da li se beloruski majdan pripremao samo za blickrig, ili je imao rezervni plan u slučaju produženog rata sa „režimom“. Ako je postojao rezervni plan, opozicija će sada prosto promeniti taktiku.
