Kao što sam i ranije pisao, tokom pučeva pobeđuje ona strana koja uhvati i uspe da održi inicijativu. Lukašenko je imao inicijativu u prvih tri dana, a zatim ju je predao pobunjenicima, pokušavajući ne baš najveštije da manevriše situacijom.
Prvo je govorio da će novih izbora biti samo ukoliko ga ubiju, da bi zatim rekao da će u slučaju usvajanja novog ustava biti održani izbori na svim nivoima vlasti. Saopštio je da se Putin s njim u svemu složio, ali sam Putin nije ništa rekao o telefonskom razgovoru sa Lukašenkom.
To nam kazuje da je sa visokim stepenom verovatnoće moguće zaključiti da je beloruskom predsedniku bilo predloženo isto što mu je Putin poručio i nakon pobede na izborima – oštro ubrzanje integracionih procesa unutar svih postojećih formata, što bi Rusiji dalo povod i zakonski osnov za aktivnu ali meku intervenciju u Belorusiji.
Iako radnički sindikati – kako je zvanično rečeno – većinski ne podržavaju organizatore štrajka, način na koji je Lukašenko organizovao svoj skup pružio je štrajkačima informacionu prednost. Oni su postavljali pitanja i dobijali odgovore, a za to vreme hiljade potencijalnih lojalnih radnika faktički nisu imali svoje predstavnike.
Lukašenkov miting u Minsku očigledno je brojčano bio manji od opozicionog. Predsednik je imao sreće samo u tome što opozicija takođe nije uspela da okupi više od 10-15 hiljada ljudi.
Međutim da bi tvrdili kako je na njihov miting došlo 60 do 200 hiljada ljudi (kakav raspon brojeva!), majdanovci su čisto radi poređenja morali da kažu kako je na Lukašenkovom mitingu bilo između 50 i 100 hiljada ljudi.
OPOZICIONI NEUSPEH
Ponedeljak je pokazao da vlast ne kontroliše umove i srca Belorusa, ali da ih još uvek ne kontroliše ni opozicija. Većina stanovništva pasivno iščekuje ishod borbe.
U toj situaciji inostrani sponzori majdana sasvim razumljivo su odlučili da podignu uloge, i NEKSTA je pozvala opoziciju na noćna (između 18 i 20 časova) okupljanja. Majdan je trebalo da ima konfrontacioni karakter.
Naročito je bilo važno pokušati da se izdejstvuje puštanje zatvorenika iz pritvora, uključujući i bivše neuspešne predsedničke kandidate. Pala je odluka da se krene i na
državne institucije. Da je opozicija pokušala da ih zauzme, Lukašenko bi bio prinuđen da reaguje u realnom vremenu, odnosno da u letu menja taktiku.
Da li dopustiti interventnoj policiji (OMON) da deluje žestoko? U tom slučaju bi opozicija optužila režim za zversko reagovanje i istakla da je narušio sopstveno obećanje da neće rasterivati mirne demonstrante. Pa neka vlast posle dokazuje da miting nije bio miran…
Da li bezbednosnim snagama dati komandu da pasivno štite objekte, sprečavajući gomilu da provali unutra, ali bez grubih reakcija? U tom slučaju opozicija bi dobila željenu sliku: policija koja bezvoljno posmatra kako je „gnevni narod“ gađa prekrasnim Molotovljevim koktelima.
U oba slučaja opozicija bi mogla računati na lagani porast svog protestnog potencijala pošto bi počeli da im se priključuju oni koji su glasali protiv Lukašenka ali do tog trenutka nisu izašli na ulice.
Po zvaničnim ciframa, 10 odsto glasova koje je osvojila Tihanovska znači da je za nju glasalo oko 600.000 ljudi. Na to treba dodati i 10 odsto glasova koji su dobili ostali kandidati, plus oni koji su glasali za opciju „protiv svih” (protestna lista koja je nastupala protiv svih kandidata je osvojila oko četiri odsto glasova; prim. prev). Dakle, čak i po verziji vlasti za sada nisu izašle na ulice desetine hiljada ljudi koji su glasali za opoziciju.
