Veoma je tužno što se i Ašhabat odlučio ne u korist ODKB -a, već se okrenuo Zapadu. Obe obale Kaspijskog mora uskoro će biti pri ruci “sultanu” Erdoganu.
Međutim, važna nijansa leži u činjenici da „centralnoazijski NATO“ podjednako predstavlja
pretnju ne samo za severnu Rusiju, već i za Iran koji se nalazi južno od nje.
Skoro trećinu stanovništva Islamske Republike čine etnički Azerbejdžanci. Ako se dogodi „Velika Turska“, onda će separatizam u severnim regionima Irana biti pitanje vremena.
Koncentrišući svoje trupe na granicu sa Azerbejdžanom, Iran ih može dovesti na teritoriju jermenskog koridora Sjunik, ponovo odsekavši Nahičevan i Tursku od glavne teritorije Azerbejdžana.
Tako Teheran može poništiti rezultate uspeha saveza između Bakua i Ankare u nedavnom ratu za Nagorno-Karabah. Pošto ne postoji kopneni koridor između dva strateška saveznika, Turci neće imati pristup Kaspijskom moru.
Strogo govoreći u ovom kontekstu, islamska republika, braneći svoje nacionalne interese, objektivno se ispostavlja kao saveznik Rusije.
I Moskva i Teheran su podjednako zainteresovani za opsadu Ankare.
Podsetimo se nedavnih pretpostavki da će izgradnja i pokretanje železnice od Irana preko Iraka do Sirije biti isplativo i za Rusiju, budući da će moći da dobije alternativni kanal snabdevanja za svoju vojnu grupu u SAR-u, zaobilazeći turske moreuze.
Zaključak je da se maksimalni ruski interesi u regionu poklapaju upravo sa interesima Irana.
Sergej Maržetski (Reporter)
Webtribune.rs
