Legenda o srpskom Loh Nesu iliti svojevrsnom čudovištu iz Borskog jezera decenijama ne napušta stanovnike Istočne Srbije.
Priča o bezobličnoj senki sa krilima i konjskom glavom, koja izlazi iz vode i zastrašuje ljude, široko je rasprostranjena.
A sve je, prema sada već čuvenoj urbanoj legendi, počelo kobnog dana, kada su se jedne večeri u Borskom jezeru kupala dva mladića.
Naime, za srpski Loh Nes prvi put se čulo krajem 80-ih godina… I dan-danas kolaju priče o njemu, iako istini za volju, bez empirijskih, ili bolje reći – zadovoljavajućih objašnjenja o mističnom čudovištu. Stanovnici okolnih sela pričali su da njihova stoka koju su dovodili da se napoji na jezeru misteriozno nestaje, čak i tokom dana.
Veliku avetinjsku životinju koja živi u jezeru prvi je, prema legendi, pomenuo neki mladić po imenu Marko, kojem se navodno najbolji drug Milan utopio dok su se zajedno jedne večeri kupali u jezeru.
Kasnije su, međutim, mnogi to odbacili, povezujući njegovo “trabunjanje”, kako su ga nazvali, sa njegovim mentalnim stanjem nakon gubitka prijatelja.
Stanje mu se ubrzo, legenda dalje kaže, u potpunosti pogoršalo, te je navodno išao noću uz obalu i molio čudovište da uzme i njega, da bi konačno završio u sanatorijumu.
Misterija čudovišta iz Borskog jezera mučila je stanovnike istočne Srbije godinama, te ne čudi što su zastrašujuće priče, čudovište iz Srbije stavile u red sa legendarnim čudovištem iz Loh Nesa. Mnogi su bili do te mere znatiželjni da su sami noću odlazili na jezero, ne bi li se susreli sa čudovištem.
Tvrdnje starca Milivoja R, međutim, potvrdile su priču o postojanju čudovišta: – Jedne noći sam krenuo da lovim soma i neka podvodna struja me je iznenada odvukla prema sredini jezera, tamo gde je najdublje.
Bila je mesečina neka, kao reflektor da je onaj gore upalio, pa mi lampa nije ni trebala. Voda mirna, ogleda se mesec, divota jedna. A onda mi se iz čista mira čamac zaljuljao toliko da samo što nisam ispao iz njega – uvereno je tvrdio on.
Starac je na mesečini video da je čudovište ogromno, kao dva njegova čamca najmanje. – Ličilo mi je na neku veliku ribu s krilima i glavom kao kod konja.
Pljusnulo je nazad u vodu, a ja sam samo pao u čamac onako poleđuške. Ležao sam onako, pokrio glavu rukama, a čamac se tresao kao lud – reče on. Sve je trajalo oko minut, a čamac je posle počeo da se smiruje. Starac od straha nije smeo da spusti veslo u vodu, i tu je dočekao zoru.
Posle toga nikada nije seo u čamac, niti je otišao na pecanje. Tako je priča o čudovištu iz Borskog jezera, poduprta raznim pričama postala urbana legenda koja se decenijama prepričava. Nema čoveka koji živi u istočnoj Srbiji, a i šire, da nije čuo za čudovište.
