Ti čas nestaneš, a čas se pojaviš, i to uvek na drugom mestu… vidi na šta ličiš, kao da si izašla iz rudnika!’ An je stvarno grozno izgledala, Njena odeća bila je neverovatno iznošena, ako i cipele, koje su, uz to, bile još i blatnjave.
Stručnjaci koji su ispitivali ovaj slučaj bili su zapanjeni! Kako objasniti činjenicu da je i suprug gospođe Mej bio očevidac njenih iznenadnih nestanaka i pojavljivanja?
Kako objasniti blato na njenoj obući, kada ga u okolini nigde nije bilo?
Kako objasniti starost i iznošenost njene odeće? Stručnjaci su utvrdili da su blato na njenim cipelama, kao i njena garderoba, veoma, veoma stari… Izgleda da je gospođa Mej, nekako odlutala u daleku prošlost i to baš u vreme postavljanja monolita i njihovog dovlačenja. Možemo samo zamisliti kako se osećao čovek iz tog vremena kada je ugledao Anu, i kada je ispred njega jednostavno nestala!?
STARINSKI HOTEL
Slučaj se zbio 1929. godine, u Francuskoj. Četvoro Amerikanaca na proputovanju, zaustavilo se u gradu Rabastanu, u okrugu Tarn. Restoran starinski uređenog hotela, u koji su svratili, veoma ih je iznenadio. Personal je nosio odeću po modi s početka veka,
dok je na stolu ležao list ‘Figaro’ sa datumom 1903. godine! Poverovali su da su došli u objekat koji svojom originalnošću želi da privuče što više posetilaca.
Ali, u sali, osim njih, nije bilo drugih gostiju, iako je posluga bila vrlo otmena, a jelo izuzetno ukusno.
Odlučili su zato da u povratku ponovo prođu istim putem i prenoće u tom prijatnom hotelu. Posle nekoliko sedmica, našavši se na istom mestu, zatekli su zaključanu, oronulu zgradu, sa izvaljenim prozorima i još pokojim oknom u nekom zaostalom ramu. Bili su ubeđeni da su pogrešili put, pa su se raspitivali kako da dođu do hotela ‘Pod prelepom tisom’.
Saznanje ih je potpuno zaprepastilo. Hotel je do Prvog svetskog rata bio divan, ponosio se svojom kuhinjom i otmenom poslugom. Ali, vlasnik je umro, a njegov sin je, nekoliko godina ranije poginuo. Od tada se zdanje polako ruši.
DAVNI POGREB
Godine 1951. mlada Belgijanka Bernardet Lorel provodila je odmor u Marseju. Jednom se uputila u mali park sa divnim, više vekovnim starim drvećem. Sela je na klupu da se odmori. Neočekivano, primetila je malu crkvu. Bila je sigurna da je do pre petnaestak minuta nije zapazila. Iznenađena sopstvenom rasejanošću, krenula je prema crkvi, prešla aleju, prekoračila ivicu travnjaka i, sasvim nepredviđeno … našla se na groblju! Zamalo da se onesvesti.
Unaokolo su bile staze posute peskom, pokošeni travnjaci, a sada najednom – iskrivljene krstače zarasle u korov! Nasred groblja, iz crkvice i njenih otvorenih dveri dopirale su molitve na latinskom za pokoj duše… Isprepadana, devojka je htela da pobegne.
U tom trenutku na dverima crkve pojavila se pogrebna povorka. Četiri čoveka, u košuljama od grubog platna i nekakvim širokim pantalonama, nosila su sanduk za kojim je išla uplakana mlada žena, okružena dečicom.
Svi su bili u bednoj odeći, kakvu Lorel nikada ranije nije ni videla. Od straha, dala se u beg. Kroz nekoliko minuta, kada je malo došla sebi, osvrnula se: ničega više nije bilo – ni crkve, ni pogreba, niti zapuštenog groblja. Ispostavilo se kasnije da su pre Francuske revolucije na tom mestu sahranjivali sirotinju. Potom je groblje napušteno, a krajem prošlog veka tu su uredili park.
