Ali, tu jojš nije bio kraj iznenađenjima.
Kada je došla u crkvu, dok je sedela na klupi, sve je počelo da se menja: pod crkve je sad bio od gline, oltar od kamena, prozori su imali šiljaste lukove, a unutra su bili sveštenici, koje nije videla od okupljenog naroda koji je bio u nekoj čudnoj odeći, a sveštenici su bili u smeđim mantijama.
Ona je stajala, u nošnji časnih sestara! kada je jedna žena iza njenih leđa blago spustila ruku na njeno rame, tada se opet sve počelo menjati. Sve se ponovo vratilo u prvobitno stanje.
Kada je slučaj gospođe Klark kasnije preispitan, došlo se do zaključka da je ona nekako odlutala u daleku prošlost. Naime, smeđe mantije nosili su sveštenici Vestminterske crkve 1293. godine. Sem toga, analizom je utvrđeno da i blato na njenim cipelama potiče iz tog perioda!
SKOK U BRONZANO DOBA
Učiteljica Ana Mej i njen suprug, 29. augusta 1973. godine posetili su grobove Klajva, kod Invernesa, poznatu grupu od tri nadgrobna spomenika iz bronzanog doba (1800 – 1500 pre Hrista).
Njih dvoje šetali su uzanom popločanom stazom između monolita, ne primećujući da se razdvajaju i kreću suprotnim pravcima.
Gospodin Mej je zastao kod mermerne ploče sa natpisom, a njegova supruga se naslonila na jedan monolit.
Nakon nekoliko trenutaka, sve joj je bilo drugačije: promenio se predeo, nebo je postalo sivoplavo, a od njenog supruga ni traga ni glasa. Mislila je da je na trenutak zaspala i da sanja. Ugledala je grupu muškaraca u otrcanim haljecima i pantalonama vezanim iznad pojasa. Sporo su se kretali napred, vukući težak monolitni kamen. Svi su imali dugu crnu kosu i bili neobično razvijeni. Onda se sve ponovo počelo menjati.
Nalazila se kod istog monolita, a korak ispred nje stajao je njen suprug i hvatajući se za glavu, vrištao: ‘Zaboga, Ana, gde si to bila? Ženo, kao da si u zemlju propala! Je li ti
dobro?!’ Odmahnula je zbunjeno glavom i načinila korak da bi mimoišla supruga, kad se ponovo desilo isto čudo. Sve se ponovo promenilo, suprug je nestao, a ona grupa ljudi je još uvek vukla onaj monolitni kamen.
Sad je čula i kako razgovaraju, ali na nekom njoj nepoznatom jeziku. Jedan od njih, pravi gorostas, zaostao je malo, okrenuo se i pogledao zbunjeno u njenom pravcu.
Obuzela ju je velika jeza, ali nije znala šta da radi. Neznanac je još uvek gledao u nju, i on očigledno zbunjen što vidi ženu u nekoj nepoznatoj mu odeći. Ipak, laganim koracima uputio se prema gospođi Mej.
Zastao je nekoliko koraka ispred nje, gledajući u nju kao u neku utvaru. Nešto joj je
govorio , ali ona to nije mogla razumeti. Ostali iz njegove grupe nemo su sve posmatrali. Kada je neznanac zakoračio napred i ispružio ruku prema gospođi Mej, sve se ponovo počelo menjati. Osetila je kako joj ramena stežu nečije ruke i prodorno je vrisnula. Bio je to njen suprug. Izbezumljeno je gledao u nju i vikao: ‘Ana, Ana! Zaboga, ženo, šta se to događa sa tobom?!
