SLUČAJ U VERSAJU
Ovaj događaj je zapisan u starim arhivam Oksforda i odigrao se u Versaju 10 augusta 1901. godine. Glavni akteri su dve engleske učiteljice, veoma ozbiljne osobe, Elinor Džordan i Šarlota Meberli.
Kada su dve radoznale engleskinje ušle u Versajski park i došetale do jednog zelenog proplanka, najednom su počele da osećaju kako se oko njih sve menja. Do njih je dopirao
veoma žučan žagor, čitav ambijent oko njih poprimao je neki drugačiji izgled, nestalo je predivne aleje – Elinor i Šarlota su ulazile u drugo vreme! Učiteljice su bile zbunjene, ali i nemoćne da bilo šta učine. Nastavile su šetnju.
Pored njih su prolazili francuski plemići iz vremena Marije Antoanete, odnekud je dopirao topot konja, podalje od njih su dvorkinje nešto raspravljale. Baštovani su doterivali zeleno rastinje, prizor jednog davno prohujalog vremena bio je doista kompletan. Koliko su dugo vremena bile u drugom vremenu učiteljice nisu mogle da objasne čak ni u svojim beleškama koje su zapanjile svet. Sećaju se svoje zbunjenosti, ali i detalja koji su kasnije naučnike ubedili da Engleskinje nisu maštale i sanjarile, već da je njihov doživljaj autentičan, ali i neobjašnjiv.
SLUČAJ JEDNOG NUMIZMATIČARA
Slučaj starog numizmatičara Surijela je izuzetno zanimljiv. On je koristio plastične vrećice za svoju zbirku i uvek ih je nabavljao u istoj prodavnici. Znao je gde se ta prodavnica nalazi, ali još nikad nije bio u njoj, jer bi mu vrećice stalno neko drugi donosio. Jednom prilikom 1973. godine, starac se uputio u Greg Vermont , u prodavnicu, da ovaj put sam kupi vrećice. Trotoar ispred prodavnice bio je od neobrađenog kamena, svetlo obojeno pročelje i unutrašnjost prodavnice ostavili su snažan utisak na njega.
Na zidovima u prodavnici visile su slike cvetnih uzoraka, stara registar kasa stajala je na veoma staroj drvenoj tezgi, a malo dalje od tezge stalak sa štapovima za šetnju.
Inventar je bio neuredno složen i nabacan na stalaže, zidovi trošni i dotrajali. Sve je podsećalo na baraku sklepanu na brzinu rukama neveštog majstora.
Prodavačica koja mu je prišla na sebi je imala bluzu uskih rukava i dugu crnu suknju, a njena kosa bila je visoko podignuta. Imajući u vidu da su 1973. godine u modi bile duge haljine i staromodna odeća, njen način odevanja nije posebno začudio starog numizmatičara. Zatražio je plastične vrećice i ona ih je brzo izvadila iz smeđe kutije, zapakovala i položila na tezgi ispred njega. Starca je začudila cena.
Trebalo je da plati jedan šiling, što nikako nije bilo normalno, jer je vrećice do tada plaćao u penijima. Pružio joj je 5 penija.
Prodavačica je začuđeno pogledala novčić, ali ga je ipak stavila u kasu. Tek tada je i starac primetio da unutra vlada gotovo mrtva tišina, a ni spolja se nije čula prometna buka.
PUT U CRKVU
Kroz vreme je bila odlutala i izvesna gospođa Tirela Klark. Ona je stanovala u Visleikum Fordu, gde je doživela neobično iskustvo 1984. godine. Ona se, lepo obučena, u popodnevnim satima vozila biciklom modernim putem prema obližnjoj crkvici, na popodnevnu molitvu. Odjednom, ceo put se promenio. Pretvorio se u običan seoski drum! Godpođa Klark nije više bila na svom biciklu, veće je lagano koračala tim drumom.
U susret joj je dolazio neki seljak u čudnoj odeći, koji ju je iznenađeno pogledao, klimnuo glavom i prošao. Kada se malo sabrala, užasnuto je primetila da na sebi ima odeću časne sestre. Sunce je nekako čudno sijalo, kao kroz neko mutno raznobojno staklo. Odjednom, sve se ponovo vratilo u prvobitno stanje. Opet je bila na biciklu i vozila ivicom puta, ali kad je pogledala na dole, videla je svoje cipele potpuno blatnjave, koje su pri polasku bile čiste i oglancane.
