Svetlosti je potrebno osam minuta da bi stigla do nas sa Sunca – pa tako Sunce vidimo onakvim kakvo je bilo pre osam minuta. Zvezdu Alfa Kentauri vidimo kakva je bila pre 4.3 godine, a zvezdu Arktur, kad posmatramo galaksiju Andromeda, vidimo je kakva je bila pre 2.300.000 godine. Zamislite samo kakvo je to zavirivanje u prošlost.
Ovo ovde je bilo da kažemo naučno teorijsko zavirivanje u prošlost, ali šta reći za primere koje ćemo vam sada navesti.
Primere, u kojima su obični ljudi jednostavno propadali kroz vreme i nestajali iz sadašnjosti, prebacujući se mnogo godina u prošlost! Na sve ove primere, naučnici nisu našli pravi odgovor!
POTVRDA VREMENSKOG IZLETA
U leto 1912. godine iz Londona za Glazgov jurio je ekspresni voz. U jednom kupeu sedeli su policijski inspektor Skotland Jarda i jedna mlada medicinska sestra. Neočekivano, uz strašan krik, na sedištu pored prozora pojavio se čovek zrelih godina.
Duga kosa bila mu je upletena u viticu, na starinskim cipelama bile su velike kopče, a trougli šešir na glavi. U jednoj ruci držao je veliki bič, a u drugoj nagrizen komad hleba.
Bio je unezveren i prestravljen dok su ga inspektor i devojka iznenađeno posmatrali. Stali su ga smirivati, pitali ga ko je i odkuda je.
Čovek je, ridajući od plača, odgovorio da se zove Pol Drejk, da je kočijaš iz Četnema i da ne shvata gde je to došao i kako! U želji da ga smiri, inspektor je otvorio prozor i predložio čoveku da pogleda napolje. Voz se u tom trenutku nalazio u polukrugu, tako da se odlično video ceo – od lokomotive do zadnjeg vagona. Tek je to prepalo jadnog čoveka, pa je pokušao da skoči kroz prozor. Inspektor, zabrinut za njegov život, požurio je po konduktera. Ali, kada su se obojica vratili u kupe, neznanac je bio isčezao. Na sedištu su ostali samo njegov bič i trougli šešir. Medicinska sestra bila je u dubokoj nesvesti.
Oba čoveka pogledala su kroz prozor. Nasip se nadaleko odlično video, ali na njemu ničega nije bilo. Inspektor je, razumljivo, započeo istraživanje. Za bič i šešir etnografi su tvrdili da potiče iz polovine XVIII veka. Dalja ispitivanja potvrdila su da ta železnička pruga prolazi kroz taj kraj gde se još početkom XIX veka nalazio zaselak Četnem.
Pastor mesne parohije pronašao je u arhivi knjigu sa imenima umrlih 150 godina unazad. Tu je bilo ne samo ima kočijaša, već je na marginama bila napisana i primedba tadašnjeg paroha koja se odnosila na Drejka i u kojoj je opisano kako je on, već u zrelim godinama, proživeo neverovatan događaj. Dok se noću vraćao kući, video je neočekivano ‘đavolski ekipaž, ogroman, dugačak kao zmija, koji se pušio od ognja i dima’.
Zatim se Drejk, ni sam ne znajući kako, obreo u tom čudovištu. Tu je zatekao ljude u nepoznatoj odeći, ‘same đavolove sluge’. nasmrt preplašeni Drejk pomoli se Gospodu i odjednom se našao u jendeku pored puta! Dovukavši se nekako do kuće, saznao je da je sat pre toga žitelj iz susednog sela doveo njegove konje koje je našao desetak kilometara od Drejkove kuće. Od tada Drejka je ‘napustio zdrav razum i smisao rasuđivanja’. Stalno je pripovedao o đavolskim karucama i uzrujavao se što mu niko ne veruje… A, njegov trougli šešir i do dan danas se čuva u mesnom muzeju, dok je bič, nažalost, nestao.
