Sovjetski politički sistem je bio takav da su građani u slučaju većih tragedija bili „pošteđeni“ od informacija vezanih za nesreću.
1. Zemljotres u Ašhabadu
Zbog vela tajne kojim je bila obavijena većina incidenata u SSSR-u mi još uvek ne znamo tačno prave razmere pojedinih tragedija u sovjetskom periodu. Jedna od takvih katastrofa bio je razoran zemljotres koji se dogodio 1948. godine u glavnom gradu sovjetskog Turkmenistana.
To se dogodilo u noći uoči 6. oktobra. Bio je to zemljotres 7,5 stepeni Rihterove skale. Kažu da je u epicentru snaga zemljotresa bila blizu 10 stepeni po Rihteru.
Prema nekim procenama, 98% svih zgrada u Ašhabadu je srušeno. Žrtava je bilo mnogo, mada se ne zna njihov tačan broj. Brojke variraju od 10.000 do 110.000 ljudi, pa čak i više. Prema saopštenjima medija, u knjizi prethodnog turkmenskog lidera Saparmurata Nijazova (čija je majka poginula u ovom zemljotresu) tvrdi se da je život izgubilo 176.000 žitelja Ašhabada.
Po rečima istoričara Šohrata Kadirova, najviše ljudi je poginulo u ruševinama svojih kuća koje su bile napravljene od nekoliko slojeva gline sa krovom.
Geolog Andrej Nikonov kaže: „Što se tiče broja žrtava, gubitaka i sredstava uloženih u obnavljanje, to je najveća katastrofa na teritoriji Ruske imperije i tadašnjeg SSSR-a. Međutim, za nju se saznalo daleko kasnije, i to postepeno, tokom nekoliko decenija“. U spasavanju je učestvovala i vojska. Angažovano je 30.000 vojnika.
Prve zvanične vesti o zemljotresu pojavile su se u sovjetskim medijima 9. oktobra. Vodeći list „Pravda“ saopštio je da su „fabrike, mnoga administrativna zdanja i većina stambenih objekata u Ašhabadu srušeni. Ima mnogo žrtava“. Svi koji su napuštali grad morali su da potpišu sporazum o neširenju informacija, a svi materijali istrage i dokumenti vezani za zemljotres proglašeni su za državnu tajnu. Kao i u mnogim drugim slučajevima, o zemljotresu u Ašhabadu se počelo govoriti tek u vreme Perestrojke, od sredine 1980-ih.
2. Tragedija u Bajkonuru
Sve je pošlo naopako kada je prva sovjetska interkontinentalna balistička raketa R-16 lansirana sa kosmodroma u Bajkonuru u oktobru 1960. godine.
Dva minuta pre planiranog lansiranja motor se samostalno pokrenuo i izazvao požar. Problemi u sistemu dovoda goriva su otkriveni nekoliko dana pre tragedije, ali nisu bili ispravljeni kako treba. Bilo je prekršeno nekoliko bezbednosnih pravila.
U incidentu se na lansirni poligon izlilo na desetine tona raketnog goriva. Mnogi ljudi koji su se našli u blizini živi su izgoreli. Smatra se da je u havariji poginulo najmanje 78 ljudi. Kamere postavljene na poligonu su automatski uključene posle pokretanja motora i snimile su ljude koji su pokušavali da napuste to mesto. Retko ko je preživeo.
Među poginulima je bio Mitrofan Nedeljin, komandant Strateških raketnih trupa i glavni maršal artiljerije koji je došao na Bajkonur jer je bio u pitanju važan događaj.
Prema izveštajima, njegovo telo je identifikovano samo zahvaljujući ordenju na uniformi. Nekoliko dana kasnije sovjetski mediji su saopštili da je Nedeljin poginuo u avionskoj nesreći. Sahranjen je ispred zidina Kremlja. Javnost je za ovu katastrofu saznala 1989. godine, tj. nepunih 30 godina kasnije.
3. Nezadrživa gomila na stadionu „Lužnjiki“
Ova tragedija se dogodila u Moskvi 1982. godine na fudbalskoj utakmici Kupa UEFA između moskovskog „Spartaka“ i holandskog „Harlema“. Sovjetski fudbaleri tada nisu znali šta se dogodilo. Rečeno im je tek narednog dana.
Bio je hladan zimski dan. Malo ljudi je došlo da gleda utakmicu i zato je samo jedan deo stadiona bio otvoren za gledaoce. U delu gde se dogodila nesreća bilo je dosta navijača „Spartaka“.
