U šumovitim nedođijama Rumunije, grupa naučnika pronalazi ruševine manastira iz 13. veka, sa hodnicima koje je zapečatilo davno zaboravljeno bratstvo monaha.
Dolaze do zaprepašćujućeg otkrića: manastir je sagrađen iznad ulaza u gigantski sistem podzemnih pećina. Lokalni biolozi veruju da pećina krije nepoznati ekosistem, pa grupa speleologa kreće u istraživanje. U mračnim dubinama podzemlja, oni se suočavaju sa gomilom bizarnih stvorenja, ali i sa grupom istraživača koji su tri decenije ranije zalutali u pećinama i koji su odavno izgubili karakteristike ljudskih bića….
Ovo je kratki sinopsis filma „Pećina“ iz 2005. godine sa Kolom Hauzerom i Linom Hedi u glavnim ulogama, koji je režirao Brus Hant. Reklamni slogan filma glasi: „Ispod Raja leži
Pakao, a ispod Pakla….?“ Dobar uvod za pitanje možemo li uopšte naslutiti šta se sve krije u podzemlju naše planete i čemu su sve nekada služili ogromni prirodni veštački sistemi pećina i podzemnih tunela koji su – prema nekim istraživačima, povezivali čitav civilizovani svet?
ULAZ U PAKAO
U knjizi „Podzemni svetovi u unutrašnjosti Zemlje“, autor Timoti Bikli priča više nego zanimljivu priču. On podseća da su katolički sveštenici, koji su posle konkvistadorskog osvajanja Južne Amerike pokušavali da pokrste domorodačko stanovništvo, otkrili ulaz u podzemnu pećinu koju su nazvali „Pakao“. Taj ulaz je danas zatvoren tonama krša, zemlje
i ogromnih stena. Selo Liobaa (čije ime u prevodu znači Pećina Smrti), nalazi se u provinciji Zapoteka, u blizini drevnog sela Miktlan takozvanog „Sela iz Podzemnog Sveta“.
Pećina Smrti se zapravo nalazi u poslednjoj od osam odaja zgrade velikog hrama. Četiri prostorije hrama su sagrađene iznad površine tla, a preostale četiri ispod nivoa tla. Visoki sveštenici drevne indijanske religije su izvodili ceremonije namenjene običnim ljudima uvek u gornjim odajama hrama, ali one prave, najsvetije obrede vršili su duboko u podzemnim prostorijama.
U prvoj od njih su prinošene ljudske žrtve. Zidovi ove prostorije prekriveni su prikazima različitih bogova. Na kamenom oltaru u centru prostorije, još uvek prekrivenom osušenom krvlju, sveštenici su živim ljudima vadili srca i nudili ih kamenim idolima bogova, u nadi da će se ovi obnoviti i ponovo oživeti.
U toj prvoj prostoriji postoje još jedna vrata koja vode u sledeću odaju – kriptu gde su čuvana mumificirana tela svih preminulih prvosveštenika. Iz kripte se kroz vrata prolazi u treću podzemnu odaju gde su čuvana tela svih prethodnih kraljeva Teozapotlana. Kada bi kralj umro, njegovo telo ukrašeno kraljevskim insignijama sveštenici bi preneli u ovu odaju i postavili ga kraj njegovih prethodnika uz sve počasti i posmrtne ponude.
Vrata na grobnici kraljeva vode u poslednju podzemnu odaju u kojoj nema ničega osim još jednih vrata koja su zatvorena ogromnom kamenom stelom. To je ulaz u „Pakao“ onakav, kako su ga zamišljali katolički sveštenici. Zapravo, u pećini iza kamene stele su ostavljana tela žrtvovanih ljudi, ali i tela ratnika poginulih u bitkama, značajnih plemića i gospodara osvojenih zemalja. Tela ratnika su dopremana sa velikih daljina i uvek odlagana u ovoj pećini.
ZAUVEK ZATRPAN
Mnogi obični ljudi, osetivši da im se bliži smrt usled teške bolesti ili starosti, molili su sveštenike da im dopuste privilegiju da prođu kroz vrata smrti dok su još uvek živi. Verovali su da će time zaslužiti posebno mesto u onostranom životu.
