Ali, najveći fenomen još niko nije objasnio, a to je: otkud tamo sneg? Odakle dolaze ledeni bregovi i na Severnom i na Južnom polu? Nema odgovora ni u pogledu sledećih fenomena:
– Slatka voda na površini mora
– Crvenkasto sunce, pogotovo posle prelaska 90. paralele
– Nigde nema ledene kape kao znaka Severnog pola.
– Klima se menja i postaje sve toplije.
– Čuveno severno svetlo ‘Aurora borealis’, do sada neobjašnjeno
– Mnoštvo ptica leti u pravcu severa, a i mnoge životinje kreću se kopnom u severne predele.
– Usput se vide nanosi drveća i bilja i nalaze se ostaci mamuta i drugih životinja
– Severni ni Južni pol još niko nije stvarno preleteo avionom, jer već pri preletu 75.paralele kompas prestaje da radi, a mašine otkazuju rad.
Međutim, desilo se čudo kada je američki admiral Ričard Berd 19. februara 1947. pošao da preleti Severni pol. Kada se približio već poznatoj magnetskoj granici u pravcu polarnog mora, počeli su da luduju svi instrumenti. Takođe je i veza sa bazom bila prekinuta.
Tada je admiral preleteo brdski masiv koji nikada do tada nije video. Zatim je izronila dolina po kojoj se – video je – kretala neka životinja. On je uzeo dvogled i video da je to – mamut!?
U čudnom svetu admiral Berd je leteo dalje sa čudnim osećanjem da ga nešto vuče da leti i prolazi kroz neki otvor u unutrašnjost Zemlje.
Naravno, instrumenti u avionu nisu radili. Osećao je kao da ga neko prati i prizemljuje.
Onda se uključio radio, sam od sebe, i začuo se glas koji je na ne baš dobrom engleskom jeziku rekao: ‘Dobro došli u našu oblast. Vi ćete tačno za sedam minuta da aterirate. Opustite se, vi ste u dobrim rukama’.
U svom dnevniku admiral Berd je sve ovo opisao rečima: ‘Avion je bio pod tuđom kontrolom i kretao se sam od sebe. Počeli smo sa spuštanjem. Avion je lagano zadrhtao i utonuo u tle kao da se nalazi u nekom nevidljivom vazduhu. Skoro lebdimo i kada smo tle stvarno dodirnuli, bio je to lagani udar.
U tom trenutku približava se nekoliko ljudi našem avionu. Oni su visoki i plavokosi. U daljini se vidi svetleći grad, koji pulsira u svim duginim bojama. Jedan glas zove me, po imenu i naređuje mi da otvorim vrata aviona. Ja sledim tu zapovest.
Od ovog momenta prestajem da vodim dnevnik direktno. Kasnije sve unosim iz svog sećanja. Sve liči na nešto čudnovato i neverovatno. Moj radio telegrafista i ja izlazimo iz aviona. Dočekuju nas vrlo prijateljski i prevoze nas malim transportnim uređajem – nekom vrstom platforme bez točkova. Velikom brzinom krećemo se prama gradu koji blešti. Kako se približavamo, grad nam izgleda kao da je načinjen od neke kristalne mase.
Uskoro stojimo pred zgradom čija mi je arhitektura potpuno nepoznata. Sve kao da je iz naučno fantastičnih filmova. U toj zgradi su nam dali toplo piće koje izvrsno prija. Zatim dolaze po mene i vode me.
Penjemo se liftom, a potom idemo hodnicima osvetljenim roze svetlom. Svetlost dolazi iz samih zidova. Stiženo do jednih vrata koja se automatski otvaraju. Čujem glas koji mi govori: ‘Ne bojte se, admirale, vi idete u audijenciju kod našeg Majstora…’
Admiralu Berdu je nakon razgovora objašnjeno kako da se vrati u svoj svet, gde je ubrzo i došao sa ovim neverovatnim doživljajem.
