Tito prema njegovim rečima uopšte nije mogao da prihvati tu celu situaciju.
“Malo je bilo u njemu straha. Videlo mu se na licu. Ja jedini sumnjam da to može glave da mu dođe… Ali i mene je moglo da košta glave jer nisam prijavio na vreme ili što nisam bio uporan da ga nagovorim.
Jedan lekar to posle par dana nije primetio pa su skoro optužili da ja dižem nepotrebnu paniku. Ali tito je ubrzo potom doživeo strašan bol u nozi kao nikad do tada… I ja sam to iskoristio da objasnim njegovom ađutantu da je to veoma ozbiljno. Poveli smo još lekara”.
Tito opet nije želeo da sluša upozorenja i stalno je govorio da nema vremena i da će to proći.
“E onda je njegov ađutatnt rekao da mu konzilijum neće oduzeti mnogo vremena. I tada Tito pristaje da ga konzilijum pregleda narednog dana.
Došli su i dva vrsna stručnjaka iz inostranstva. Jedan je došao iz SAD – to je bio dr Majkl Debejki dok je iz Rusije došao dr Marat Knjazev. Debejki je pregledao nogu i cirkulaciju, dok ga je Knjazev pregledao celog. Na kraju su rekli da je Tito u dobrom stanju ali da je noga ugrožena.
Debejki je rekao da pošto Tito ne pristaje ni našta drugo sem na lekove da pokušaju sa jednim bajpasom koji je on ostavio našim lekarima. Ali je i rekao da upozore Tita da ako sve to ne uspe da će morati da mu seku nogu. S druge strane Knjazev je rekao da je terapija dobra i da je treba nastaviti uz kontrolu noge”, ispričao je dr Stanković.
Tito je, kako je ispričao, prihvatao sve ali nije hteo da ostane bez noge.
“Rekao nam je – Ako moja noga ode, ja ću sam sebi presuditi. Kad je trebalo da ode u bolnicu mi smo mu sklonili pištolj koji je tajno čuvao u jednoj torbici. Niko nije smeo da mu kaže da noga mora da se amputira, nego su produžavali terapiju u nedogled koja ne pomaže. I sve tako je bilo dok se noga nije osušila, kad se osušila ona je otrovala organizam…”
Josip Broz je posle amputacije, kako ističe dr Stanković, bio zadovoljan jer je operacija uspela.
“Govorio je da će sa jednom protezom i jednim štapićem ići ponovo na skup Nesvrstanih. Lekari su odahnuli, on odahnuo… operacija uspela.”
Ali to što se odugovlačilo sa amputacijom počelo je da uzima svoj danak.
“Bilo je nekoliko puta da je došlo skoro do kraja ali su onda rađene infuzije, transfuzije, intubacije, veštački bubreg… I on se jedno vreme i budio iz te kome.”
Dr Stanković otkriva šta je, kako kaže, Tita “odnelo na onaj svet”.
“Velika greška je bila što mu se izlazilo u susret da se leči lekovima a ne hiruški. Njega je na onaj svet odnela jedna sklerotična pločica u butnoj arteriji koja je 50 odsto zatvarala arteriju u kojoj je došlo krvarenje…
Ta arterija je mogla lako da se otpuši… Ja bih to mogao da uradim ali ja nisam imao kopetencije a ni to Tito ne bi dozvolio”, rekao je dr Stanković i otkrio poslednje Titove reči:
