Uranijumska groznica
Ali, jugoslovenski rukovodioci nisu hteli tek tako da odustanu od svog sna. Godine 1955. osnovana je Savezna komisija za nuklearna istraživanja sa Aleksandrom Rankovićem na čelu. Ovo telo činili su vrlo ugledni članovi: Pavle Savić i hrvatski fizičar Ivan Supek, predsednik vlade BiH Avdo Humo i ministar odbrane Ivan Gošnjak, a zadatak mu je bio da kontroliše rad niza instituta koji su se, među ostalim, bavili izučavanjem atomske energije, u prvom redu beogradske „Vinče“ i zagrebačkog „Ruđera Boškovića“. Iškolovane su kod nas i u inostranstvu stotine stručnjaka koji su uključeni u projekat ovladavanja tehnologijom za proizvodnju nuklearne energije.
Dr Dragomir Bondžić našao je nekoliko elaborata naučnika i vojnih lica iz tog perioda u kojima su detaljno razrađivane mogućnosti pravljenja nuklearnog oružja. Prvi zadatak bio je nalaženje sirovina, rude uranijuma. U Jugoslaviji je otpočela prava uranijumska groznica.
Aleksandar Radić, vojni analitičar, kaže da je država 1959. od Italije kupila helikoptere i opremila ih detektorima iz SAD, SSSR i Francuske. Oni su u niskom letu, na svega pedeset metara visine, nadletali tlo, a potraga je bila toliko intenzivna da je počinjala u četiri izjutra, pa se letelo do kasno po podne.
Dešavalo se da helikopteri imaju udes, pa su odmah kupovani novi! Ukupno ih je bilo sedam… Uran je tražen u Makedoniji, Srbiji, Zagorju, Bosni, Sloveniji, ali je konačno izabrana Kalna.
U Kalni je bilo šta je bilo, sve je zamrlo posle Rankovićevog političkog pada u leto 1966, a Savezna komisija za nuklearna istraživanja i zvanično je raspuštena 1971.
Amerikanci su znali
CIA JE VEROVALA U NAS
Agenti CIA su u svom izveštaju 1958. zaključili da Jugoslavija nema kapacitet za proizvodnju atomskog oružja, ustanovio je Filip Kovačević, gostujući predavač na Univerzitetu u San Francisku, koji istražuje rad obaveštajnih službi. On se u februaru 2016. obratio CIA sa zahtevom za dokumenta vezana za jugoslovenski atomski program, pa je tako dobio pomenuti izveštaj, ali i onaj iz 1975.
– Tajna naučna studija CIA iz decembra 1975. zaključuje da Jugoslavija poseduje dovoljno kapaciteta (čak i zalihe uranijuma iz sopstvenih izvora, tj. rudnika u Sloveniji i Makedoniji, da napravi atomsku bombu do 1980. godine!
Jugoslavija je bila nesvrstana zemlja, što znači da je sarađivala i sa Istočnim i sa Zapadnim blokom, ali i da su i jedan i dugi blok mogli da je napadnu. Poslednji put Tito je pokušao da se domogne atomske bombe 1974, ispravno verujući da bi ona bila garant sigurnosti državi koju je vodio.
Šansu je video u prijateljstvu sa Indijom, koja je tada upravo bila izvela prvu nuklearnu probu.
Dr Bondžić je našao zapisnike sa sastanka na kojem Tito pozvanim naučnicima i visokim oficirima direktno nalaže da se ispitaju mogućnosti da se ovlada nuklearnom tehnologijom u vojne svrhe. Očekivao je direktnu pomoć Indije u tome, ali ona nikad nije stigla…
Drugi razlog za neuspeh bila je razjedinjenost države. Ustavom koji je baš te godine stupio na snagu republike su postale države za sebe, a zajednička odbrana ni tada im nije bila mnogo važna…
