Autor: German SADULAJEV, pisac i publicista
Bogati u današnjem svetu žive sumnjivo dugo.
Sećate li se ovog drevnog predsednika Sjedinjenih Država, Džimija Kartera? Čini se da je on savremenik egipatskih faraona i da je vladao u drugoj eri. A živ je. Uskoro će mu biti sto godina…
Živa je i gomila drugih bivših predsednika, senatora i prosto bogatih ljudi.
Nije iznenađujuće što su se dva duboka penzionera borila za položaj predsednika SAD. Kod američke „elite“ sedamdeset i više godina – normalno aktivno životno doba.
Takvima je još dvadeset godina do smrti. Oni uopšte retko umiru. Tamo je Elvis Prisli umro jer je bio – stvaran. A sa svim američkim stogodišnjacima nešto nije u redu.
„Mladi baron“ Rotšild umro je nedavno u Švajcarskoj. Baš tako pišu – „mladi“. Imao je samo pedeset sedam. Nečuveno. Zvanični uzrok smrti je srčani udar. Samo, niko u to ne veruje.
Običan svet može da umre od srčanog udara u pedeset sedam. A Rotšildi ne umiru od srčanog udara u pedeset sedmoj godini. Uostalom, taj baron je imao poslovnih konflikata.
Džon Rokfeler je umro u časnoj devedeset sedmoj, a Dejvid Rokfeler sa sto dve godine, sa sedmom transplantacijom srca u grudima. Infarkt? To čak nije ni smešno.
Suočeni smo sa strašnim pitanjem: zašto ti ljudi ne umru?
Ljudi oko nas neprestano umiru. Naši prijatelji, rođaci, poznanici… Umiru pisci i glumci i TV voditelji, svi umiru.
Protekle 2020. godine smrt je imala posebno veliku žetvu.
Prema zakonima statistike, trebalo bi da umiru i predsednici Amerike, oligarsi i bankari i drugi „gospodari“ planete. Pogotovo što među njima ima mnogo starijih i vrlo starih osoba. A koliko ih je umrlo?
Neugodno mi je da postavljam pitanje: koliko britanska kraljica Elizabeta II stvarno ima godina?
Krunisana je koš u vreme Čerčila! U vrme premijerstva veštice margaret Tačer već je bila stara. A gde je sada Tačer?
Baronica Tačer umrla je 2013. godine – u svojoj osamdeset i osmoj godini. A kraljica je još uvek tu. Zašto je njen izgled praktično nepromenjen poslednjih dvadeset ili trideset godina?
To uopšte nije smešno. Neka Bog podari britanskoj kraljici i svima nama dug život, ali ovo je čudno. Na Balkanu je 270. godine besnela kuga. Rimski imperator Klaudije II Gotski, koji je bio tamo sa vojskom, razboleo se i umro.
Evropski kraljevi i ruski prinčevi umirali su od kuge.
Pred pomorima, pred bolestima i smrću – svi su donedavno bili jednaki. Sada izgleda više nije tako. Pandemija kovid-19 besni već drugu godinu. Mnogima je donela smrt. Otišli su poznati ljudi, uticajni i bogati ljudi.
Samo ne najuticajniji. Ne najbogatiji.
Utisak je da postoji podebljana linija koja razdvaja one koji su još ljudi, čak i ako su uspešni, od ne-ljudi, a to je nekako povezano sa „dugovečnošću“, ili sa besmrtnošću, da ne okolišim.
To je, naravno, relativna „besmrtnost“ zasnovana na „medicinskoj dugovečnosti“.
Postalo je moguće zameniti i „podmladiti“ gotovo sve „čvorove i delove“ ljudskog tela. Međutim, negde do devedeset i pet godina istroši se i sam mozak. A presađivanje tuđeg mladog mozga, kao što se zna, besmisleno je.
