Reakcija Papske stolice
Posle informacije o tome da je Staljin molio papu da se moli za „Rusiju i boljševike“ kardinali Vatikana su negirali ovu „senzaciju“. Međutim, ni odnosi Vatikana i Berlina u to vreme nisu bili baš dobri.
Uprkos zahtevima nacističkog rukovodstva Nemačke, papa rimski Pije XII je odbio da proglasi „antiboljševički krstaški rat“ protiv SSSR-a. Odmah je usledila Hitlerova reakcija.
Obustavljena je „Istočna misija“ Vatikana koja je trebalo da stanovnike Sovjetskog Saveza, koje je okupirao Vermaht, prevede u katoličku veru.
Agent Rajhsziherhajtshauptamta (organizacija podređena Hajnrihu Himleru tokom njegovih dvojnih dužnosti šefa nemačke policije) je preko tajnog sekretara pape pitao pontifikata koliko su tačne glasine da Vatikan navodno želi da prizna SSSR. Odgovor Pija XII, koji je odmah prenet Berlinu i nije mnogo obradovao naciste. Pontifikat je bio „besan“ da su se takve glasine uopšte mogle pojaviti.
„Vođa naroda“ protiv pontifikata
Pre nego što su se saveznici iskrcali u Italiju septembra 1943. godine zapadne države su na sve moguće načine počele da uzdižu ulogu pape u međunarodnoj politici. Međutim, SSSR nije delio ovo mišljenje. Na primer, istoričari su opisivali slučaj kada je tokom
Teheranske konferencije Vinston Čerčil počeo da insistira na tome da po „poljskom pitanju“ treba uzeti u obzir i ulogu Vatikana. Staljin je, oštro prekinuo britanskog premijera i podrugljivo ga upitao: „Koliko papa ima vojnih divizija?“
„Vođa naroda“ nije mogao u potpunosti da ignoriše Rimokatoličku crkvu. U tom periodu je vojska Crvene armije počela da oslobađa zapadne delove Ukrajine, a u isto vreme su pripremali i napad na Litvaniju i regione u kojima je živeo veliki broj katolika. U proleće 1944. godine Staljin je u Kremlju primio Stanislava Orlemanjskog, američkog katoličkog episkopa i prijatelja Ruzvelta. Tokom sastanka je Staljin uveravao da je on spreman za saradnju sa pontifikatom.
U januaru 1945. godine Pije XII je izašao sa izjavom koja je u SSSR-u dočekana kao antisovjetska. Papa je ne, samo predložio da zaključi „meko primirje“ sa poraženim državama, već je otvoreno govorio o progonu ukrajinskih katolika. Takve izjave dovele su do toga da su ga sovjetski novinari odmah prozvali „braniocem fašizma“.
U konfrontaciji Kremlja i Vatikana nije učestvovao samo papa već i Staljin. Prema jednim od planova vođe, posle rata u Moskvi je trebao da se napravi neka vrsta „svetskog religioznog centra“. Vatikan je bio glavni kamen spoticanja za sprovođenje Staljinovog plana.
Početkom 1950. godine u SSSR-u se aktivno širilo mišljenje da je rimski papa Pije XII tokom Drugog svetskog rata stao na stranu „država Osovine“. Ovom pitanju je bio posvećen čitav naučni rad, koji je nazvan „Vatikan u Drugom svetskom ratu“, knjiga je izdata 1951. godine. Staljin već sledeće godine kardinalno promenio svoj stav prema Vatikanu. On je javno pohvalio papu za njegove mirovne inicijative tokom rata.
Ko zna kakav bi bio sledeći „krug mira, prijateljstva i dobrosusedstva“ između Svete stolice i Kremlja da 1953. godine ovaj odnos nije prekinula smrt Josifa Staljina.
