U sklopu te politike rasparčavanja Jugoslavije, Kosovo bi bila prva žrtva. Njegov sadašnji status bi se proglasio za legalan i definitivan. To je prvi deo Srbije sa kojim bi ona morala da se oprosti, ne izražavajući, pri tom, čak ni nadu da će joj taj deo njene zemlje jednom moći da bude vraćen.
Teritorija koja bi prestala da nosi ime Srbija bila bi okupirana od strane međunarodnih, američkih ili nekih trećih vojnih snaga, koju bi tu teritoriju tretirale kao vojni poligon i kao vlasništvo, kojim se raspolaže u skladu sa interesima sile, čija se vojska na njoj nalazi.
Sliku tog raspolaganja i posledice tog raspolaganja, gledali smo već decenijama, a naročito, u ovoj deceniji u mnogim zemljama širom sveta, nažalost poslednjih godina i u Evropi, na primer na Kosovu, Republici Srpskoj, Makedoniji, u našem neposrednom okruženju.
Srpski narod bi snašla sudbina Kurda, sa perspektivom da budu istrebljeni brže jer ih je manje od Kurda i jer bi im kretanje bilo ograničeno na manji prostor nego što je onaj na kome se Kurdi već decenijama nalaze.
Što se tiče Crne Gore, njena sudbina bi bila prepuštena mafiji, čija bi pravila igre građani trebalo dobro da znaju. Svaka nedisciplina, a pogotovo svako protivljenje interesima mafije, stavlja vas na listu za odstrel koja isključuje pravo na svako pomilovanje.
SIROMAŠTVO I EKONOMSKA ZAVISNOST
Dao sam svoj prikaz o sudbini Jugoslavije u slučaju da se prihvati izbor NATO-a za našu zemlju, sa ciljem da upozorim i na to da bi u tom slučaju, osim gubitka zemlje i ponižavanja njenih građana, svi živeli pod neprekidnim nasiljem. Novi vlasnici državne teritorije nekadašnje Jugoslavije, kao i okupatori preostale srpske teritorije vršili bi, po prirodi stvari, teror nad stanovništvom, čiju su teritoriju okupirali.
Sam srpski narod bi istovremeno vodio neprekidnu borbu za ponovno uspostavljanje srpske države i za svoje okupljanje u njoj. Oni ne žele mir i blagostanje na Balkanu, oni žele da ovo bude zona sykoba i ratova, koji bi im pružili alibi za trajno prisustvo.
Marionetska vlast, dakle, garantuje nasilje, mogući dugogodišnji rat – sve samo ne mir. A samo naša sopstvena vlast garantuje mir. Zatim, sve zemlje koje su se našle u statusu ograničenog suvereniteta, sa vladama pod uticajem stranih sila, vrtoglavom brzinom su postojale siromašne.
I to na način koji isključuje nadu u pravednije i humanije socijalne odnose. Velika podela na većinu siromašnih i manjinu bogatih – to je slika Istočne Evrope već nekoliko godina, i nju svi možemo da vidimo. Ta slika ne bi mimoišla ni nas. I mi bismo, pod komandom i kontrolom vlasnika naše zemlje, brzo stekli ogromnu većinu veoma siromašnih, čija je perspektiva da iz tog siromaštva izađu veoma neizvesna i daleka.
Manjina bogatih bila bi sastavljena od švercerske manjine, kojoj bi bilo dopušteno da bude bogata samo pod uslovom da bude u svakom pogledu lojalna komandi koja odlučuje o sudbini njihove zemlje. Javna i društvena svojina brzo bi se transformisale u privatnu, ali vlasnici te svojine, iz dosadašnjeg iskustva naših suseda, po pravilu bili bi stranci.
Mali izuzeci bili bi isključivo oni, koji bi pravo na vlasništvo kupovali lojalnošću i pokornošću izmeštenu iz sfere elementarnog, i nacionalnog i ljudskog dostojanstva.
Najveća nacionalna dobra u tim prilikama postaju vlasništvo stranaca, a oni koji su do sada njima upravljali, činili bi to, u ovim izmenjenim prilikama, kao službenici stranih firmi u sopstvenoj državi.
