Jedan od najvećih američkih novinara Sajrus Sulcberger, vrhunski poznavalac svetskih geopolitičkih tokova, koji se sa Titom sreo sedam puta i razgovarao sa svim značajnijim državnicima sveta, napisao je u „Njujork tajmsu“ 5. decembra 1943. godine: „O Titovoj ličnosti ima mnogo teorija.
Prema jednoj, koju mnogi smatraju tačnom, dosad su postojala tri Tita. Čim jedan pogine, drugi preuzme njegovu titulu, održavajući na taj način neku vrstu besmrtnosti, kao legendarne ptice feniks.“
Od kad je Sulcberger ovo napisao, o pravom poreklu i ulozi Josipa Broza „u svetskoj revoluciji“ napisani su tomovi knjiga. Legende i kuloarske priče vodile su do mnogih neverovatnih objašnjenja njegovog identiteta. Tako su jedni tvrdili da Tito uopšte nije Josip Broz iz Kumrovca, već njemu sličan ruski Jevrejin koji ga je zamenio na ruskom frontu.
Drugi su dokazivali da je Tito bio vanbračno dete, rođeno iz „velike ljubavi“ ugledne poljske grofice Marije, koja je udajom dobila latifundiju blizu Segedina, i upravnika njenog imanja Franca Ambroza.
Čuvajući čast udovice, Marija je detetu obezbedila izuzetno školovanje i tretman. Otac će mladog, inteligentnog sina konačno priznati kada mladić doraste za vojsku.
Po ovoj priči, zamena identiteta Josipa Ambroza odigrala se u martu 1913. godine, kada Josip Broz umire, a njegovu životnu biografiju preuzima vitalni Josip Ambroz, kolega iz
vojnoobaveštajnog školskog sektora garnizona Austrougarske monarhije u Pečuju.
Tako će Josip Broz na predlog načelnika škole Štancera ponovo „oživeti“ u Josipu Ambrozu, alijas Titu.
Treći su pak tvrdili da je Titov otac bio Jevrejin Josip Klajn, veterinar, koji je radio na imanju poljske grofice Marije, u koju se zaljubio i kojom se oženio. U braku su imali dva sina. Jedan od njih se zvao Jozef, i to je Tito, a drugi Henrih. Jozef je bio vrlo inteligentno i radoznalo dete. Sve mu je išlo od ruke.
Rano je naučio jahanje, mačevanje, sviranje klavira i okretne igre. Klavir je bio njegova velika ljubav. Da je nastavio sa sistematskim vežbanjem, uz talenat koji je posedovao, smatra se da bi bio veliki pijanista.
Ceo građanski Beograd brujao je i upola glasa se pitao ko je Tito, kada se pročula priča da je maršal pred Zdenkom Marasovićem, poznatim pijanistom, svirao Šuberta i Šopena, a ovaj bio ushićen njegovim izvođenjem.
I tu nije kraj. U priču je ušao i Vinston Čerčil, uz pretpostavku da je Tito njegov vanbračni sin. Međutim, nijedna od ovih verzija odgovora na „enigmu Tito“ nema ozbiljnije istorijsko uporište.
„Srbi ne bi bili Srbi kad bi se pomirili sa činjenicom da je Broz kumrovačko seljače, nego su morali da dodaju i grofovsko poreklo“, reći će jednom prilikom vrckasti i duhoviti Matija Bećković.
Postoji i verzija da je Titovo pravo ime Franc Fransoa Josef fon Habzburg und Loren, da je sin Franca Habzburga i sobarice Poljakinje.
Činjenica je da Slavka Ranković, supruga Aleksandra Leke Rankovića, u intervjuima („Politikin svet“ 1990. i „Večernje novosti“ 1998. godine), kao i u knjizi „Moj život sa Lekom“, opisuje kako je neposredno posle rata bila sa Titom u Kumrovcu. Bio je to njegov prvi odlazak u rodno mesto. I niko ga nije prepoznao. Samo su nepoverljivo vrteli glavom i govorili: „Nije to naš Joža.“
Pojedini Titovi saradnici su posle njegove smrti tvrdili da je „pravi“ Josip Broz iz Kumrovca u Velikom ratu poginuo u Rusiji, a da je „ovaj“, potonji Josip Broz do kraja života u nekoj crnoj torbici, kao najveću relikviju, nosio umrlicu onoga Broza čije je ime i prezime prisvojio. Još za njegova života u ovoj priči je prednjačila supruga crnogorskog partijskog lidera Blaža Jovanovića, Lidija.
