Iz bogatog arsenala izdvojićemo najkarakterističnije primere agenata od (političkog) uticaja koji su prethodnih petanestak godina praktično razorili društveno-politički život Srbije, odnosno pretvorili ga u filijalu stranih interesa.
Zoran Đinđić, inspirator, organizator i egzekutor rušilačkih petokotobarskih protesta, čime je postavljen temelj uništenja Savezne Republike Jugoslavije i proglašenja nezavisnosti tzv. “Kosove“.
Kako su ga Britanci kolokvijalno nazvali “beogradski kvisling“, period agresije na SRJ 1999. godine proveo u državama agresorima, pozivajući da se agresija na sopstvenu zemlju nastavi i produži najmanje još dve nedelje, kako bi SRJ (Srbija) kapitulirala.
Nakon puča u jesen 2000.godine, iako osoba bez dana radnog staža, biva instaliran na čelo vlade Republike Srbije.
Postaje neformalni šef svih kriminalnih klanova u Srbiji nakon 2000. godine. Organizovao i sproveo otmicu i prodaju tzv. Haškom tribunalu predsednika Savezne Republike Jugoslavije i ratnog komandanta oružanih snaga SRJ Slobodana Miloševića.
Boris Tadić, projektovan i proizveden, od ministra telekomunikacija, preko ministra odbrane do predsednika Srbije, nakon atentata na njegovog šefa i rivala, Đinđića.
Kao ministar odbrane, postavio temelje uništenja sistema odbrane SRJ i Srbije. Organizovao uništavanje velike količine potpuno ispravnog i operativno upotrebljivog naoružanja.
Pored ostalog, uništavan je PVO sistem STRELA 2M ruske proizvodnje, koji je pokazao izuzetne rezultate u odbrani od agresije NATO. Takođe, započeo uništavanje velikih količina tenkova T-55, medijski braneći takvu odluku njihovom navodnom zastarelošću.
Desetak godina kasnije, upravo to oklopno vozilo je nosilac kopnenih operacija protiv terorista u Siriji. Podsećamo, mnoge države, čak i neke nuklearne sile, u svom redovnom naoružanju i danas imaju tenkove T-55.
Zloupotrebom službenog položaja po nalogu zapadnih službi, protivzakonito je doneo akt o penzionisanju načelnika Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije generala Ace Tomića, čime je omogućio njegovo hapšenje i pritvaranje tokom akcije “Sablja“.
Generalu Tomiću je sudskom odlukom isplaćena odšteta za ovaj protivzakoniti akt, i formalno je vraćen na čelo vojne službe bezbednosti (nije prihvatio povratak na tu funkciju).
Za vreme Tadićevog mandata, uhapšeni i isporučeni tzv. Haškom tribunalu su mnogi Srbi, između ostalih i ratni predsednik Republike Srpske dr Radovan Karadžić i ratni komandant, načelnik Glavnog štaba Vojske Republike Srpske general pukovnik Ratko Mladić.
Goran Svilanović, regrutovan, pripreman i nakon petooktobarskog puča postavljen za ministra spoljnih poslova Savezne Republike Jugoslavije. Nakon preuzimanja ministarstva, otpočeo je razgradnju diplomatsko-obaveštajnog aparata koji je imao dugogodišnju uspešnu praksu iza sebe.
Ministarstvo spoljnih (inostranih) poslova je kroz svoju istoriju razvilo dve izuzetne obaveštajno-bezbednosne službe: Službu bezbednosti (SB MSP) – kontraobaveštajnu službu MSP, i Službu za informisanje i dokumentaciju (SID MSP) – obaveštajnu službu MSP. Obe službe je tadašnji “demokratski“ ministar ukinuo i rasformirao.
Međutim, nalogodavci su tražili više. Tražili su i dobili, od ministra Svilanovića, ukidanje zaštićene prepiske između Diplomatsko-konzularnih predstavništava SRJ u inostranstvu i centrale MSP u Beogradu – odnosno, ukinuta je šifrovana komunikacija – takozvana “šifra“. Takvi potezi su tada ležerno predstavljeni javnosti kao nužna realnost jer – “Srbija (SRJ) više nema neprijatelja“….
Prvoslav Davinić, ministar odbrane SRJ (Srbije i Crne Gore). Doveden i instaliran od strane atlantista na čelo ministarstva odbrane. Odgovoran za aferu “Satelit“, usled koje je ministarstvo oštećeno za 45.000.000 evra.
Za vreme njegovog mandata, pod vrlo sumnjivim i nerazjašnjenim okolnostima su u objektu posebne namene “Karaš“, 5. oktobra 2004. godine godine ubijeni pripadnici Gardijske brigade Vojske SRJ (SCG) Dražen Milovanović i Dragan Jakovljević.
