„Ljudi“ iz Parakasa se toliko biološki razlikuju od čoveka da ne bi mogli ni međusobno da se ukrštaju. „Ne verujem da uopšte pripadaju istom evolutivnom stablu“, dodao je jedan od genetičara.
Na južnoj obali Perua nalazi se pustinjsko poluostrvo Parakas. Upravo tamo je peruanski arheolog Hulio Teljo pronašao nešto neverovatno 1928. godine. On je ispod silnog peska i kamenja pronašao kompleks grobnica.
Teljo je u ovim grobnicama pronašao neke od najkontroverznijih „ljudskih“ ostataka u istoriji. Tela su imala velike izdužene lobanje koje su nazvane „lobanje iz Parakasa“. Teljo je pronašao više od 300 lobanja za koje je procenjeno da su stare oko 3.000 godina.
Nedavna DNK analiza izvršena na tim lobanjama dala je zapanjujuće rezultate koji bi mogli da se suprotstave trenutnom shvatanju ljudskog evolutivnog stabla.
Postojale su neke kulture koje su praktikovale izduživanje ili deformacije lobanje, ali su tehnike koje su one koristile davale sasvim drugačije rezultate.
Određena južnoamerička plemena su vezivala lobanje dece kako bi menjala njihov oblik. Vezivanje glave je modifikovalo izgled lobanje proizvodeći konstantni pritisak duže vreme. Ovakav tip deformacije lobanje je menjao njen oblik, ali ne i veličinu, težinu, odnosno zapreminu.
Lobanje iz Parakasa su drugačije. Te lobanje su 25% veće i 60% teže od redovne ljudske lobanje, zbog čega naučnici smatraju da tako nešto nije moglo biti izvedeno vezivanjem.
Takođe se razlikuju i strukturno i imaju samo jednu temenu kost, dok normalna ljudska lobanja ima dve. Ove razlike su samo produbile misteriju oko lobanja iz Parakasa, a istraživači još uvek nisu objasnili njihovo poreklo.
Upravnik Muzeja istorije u Parakasu je poslao uzorke 5 lobanja na genetsko testiranje. Uzorci su se sastojali od dlaka, delova kože, zuba i delova lobanje. Genetska laboratorija nije obaveštena o poreklu uzoraka kako bi se izbegla pristrasnost. Rezultati su bili fascinantni.
Mitohondrijalna DNK (koja se nasleđuje od majke) je na sebi imala mutacije koje nisu uočene ni kod jednog čoveka, primata ili druge životinje.
Mutacije ukazuju na to da je u pitanju potpuno novo ljudoliko biće, u velikoj meri drugačije od Homo sapijensa, Neandertalaca ili Denisovana.
„Ljudi“ iz Parakasa se toliko biološki razlikuju od čoveka da ne bi mogli ni međusobno da se ukrštaju. „Ne verujem da uopšte pripadaju istom evolutivnom stablu“, dodao je jedan od genetičara.
Implikacije ovog otkrića su ogromne. Ko su bili misteriozni ljudi iz Parakasa? Da li su oni evoluirali potpuno drugačijim putem na Zemlji? Ako nisu, odakle su došli? Da li su došli iz svemira? Da li još uvek postoje?
Ovo otkriće donosi više pitanja nego odgovora, ali je svakako još jedan od dokaza da nismo sami.
Pogledajte video:
Webtribune.rs
