Verujem da je iz te lakrdije i patrijarh Vartolomej izvukao pouku i da mu nova blamaža pred celim pravoslavnim svetom ne treba.
* Dobro poznajete i stanje u Bosni i Hercegovini. Kakva je perspektiva saradnje BiH sa Rusijom?
– Formalno su odnosi sa Sarajevom korektni, ali su u suštini daleko bolji sa Republikom Srpskom. Svojevremeno sam kao direktor Instituta boravio u Sarajevu i nudio saradnju, ali otvoreno mi je rečeno da nisu zainteresovani jer, navodno, imamo prosrpsku poziciju.
Za Srbiju i Srbe je sada važno što tešnje povezivanje sa RS. Osim toga, Srbija mora da podržava veze sa Crnom Gorom, u kojoj živi znatan broj onih koji se osećaju Srbima. Od sukoba Srbije i Crne Gore štetu će imati obe strane.
* Kako vi tumačite priče o ruskoj opasnosti i Rusima kao „remetilačkom faktoru“ na Balkanu?
– To su stare priče. Zapad na taj način pokušava da prikrije svoju prisutnost i pritiske na rukovodstva zemalja na prostoru bivše Jugoslavije. Priče o ruskoj opasnosti na Balkanu su pre Prvog svetskog rata ponavljali Austrija i Nemačka.
Zatim su u Austrougarskoj izmislili „teoriju“ kako Srbi žele da stvore „veliku Srbiju“. I tu laž o stvaranju „velike Srbije“ slušamo do danas. Ali, ko zna istoriju, jasno mu je da je Zapad stalno nečim ucenjivao Srbe i tako se i stiglo do odvajanja Kosova i darivanja države Albancima.
* Ruski zvaničnici su više puta izjavljivali da nemaju nameru da se mešaju u unutrašnje stvari balkanskih država.
– Mislim da je Rusija dosta pasivna i premalo prisutna na Balkanu. Ona nema velike investicije, osim NIS. Sa tako skromnom ekonomskom saradnjom, neozbiljno je govoriti o nekom značajnijem njenom uticaju.
Naravno da je dobro što se širi kulturna saradnja, ali ako Rusija želi zaista da bude uticajnija na Balkanu, njene investicije moraju biti znatno veće u bivšim jugoslovenskim republikama.
Pored toga, moralo bi više da se ulaže u „narodnu diplomatiju“. Mnogi građani Rusije imaju velike simpatije prema Srbima, ali i drugim narodima na Balkanu. Zbog toga se moraju organizovati putovanja dece i mladih ljudi, da jedni druge bolje upoznamo.
MILOŠEVIĆ BIO TEŽAK PREGOVARAČ
* Kozirjeva, ali i Ivanova, iritirao je Slobodan Milošević. Zašto?
– Tačno je da Milošević nije bio lak pregovarač. Ali on je zaista bio u teškoj situaciji jer iza sebe nije imao moćnog saveznika koji bi ga štitio, kao što su ga imali oni koje su podržavali Amerikanci i Nemci.
Miloševiću je sigurno imponovalo to što ga je u vreme „Dejtona“ Klinton nazivao garantom dogovora na Balkanu. Tog istog „garanta mira“ su kasnije strpali u Hag.
GORBAČOV I JELJCIN
* Jeljcin i Gorbačov napravili su istu grešku: odbacili su male narode kao saveznike nauštrb „ljubavi“ sa SAD.
– Ta im se greška kasnije osvetila jer je nastajao vakuum u odnosima sa nekadašnjim saveznicima. Do otrežnjenja je došlo tek kad je Putin postao predsednik Rusije.
U čuvenom govoru na Minhenskoj konferenciji za bezbednost, Putin je jasno rekao da Rusija ne želi da bude samo posmatrač međunarodnih odnosa i da se njena reč mora poštovati. Vreme je pokazalo da stabilnog mira bez Rusije ne može biti.
