Aprila meseca 1804. godine Prvi srpski ustanak je bio tek u povoju, i nije bilo još uvek potpuno jasno šta Srbi žele- buna na dahije koje su odmetnute od sultana u Stambolu sprovodile nasilje nad žiteljima Smederevskog sandžaka, buna pokrenuta u Orašcu o Sretenju dne na čelu sa voždom Karađorđem, tek je trebalo da se i sama odmetne u borbu protiv sultana, protiv Osmanlijskog carstva kao takvog a za nezavisnost naše otadžbine.
Ipak, ustanak je već bio uzeo maha, a Srbi su opseli sva veća mesta i oslobodili dobar deo Beogradskog pašaluka (kako se pomenuti Smederevski sandžak kolokvijalno nazivao). U valjevskom su kraju na čelu pobunjenika stajali Mateja i Jakov Nenadović, a ovaj potonji je nakon pobede na Svileuvi 11. marta opseo Šabac.
Turci iz Bosne, predvođeni zvorničkim Mehmed-kapetanom Vidajićem i mulom Nožin-agom Imamovićem krenuli su ka središtu Mačve da opsadu razbiju i pomognu gušenje ustanka.
Na tom putu morali su proći pored manastira Čokešina, smeštenom u istoimenom selu podno Cera. Svesni toga, u manastiru su se sastali hajdučke harambaše Đorđe Ćurčija, braća Gligorije i Dimitrije Nedić (čuvena Braća Nedić biće pisana velikim slovom, jer su institucija), kao i vojvoda Jakov Nenadović koji je stigao sa manjim odredom vojske, ostavivši veći deo pod zidinama Šapca.
Šabačka tvrđava, odnosno njeni ostaci, koju su Srbi opsedali i osvojili proleća 1804. godine
Srbi kao Srbi, posvađali su se, dakako oko načina kojim će se suprotstaviti Turcima. Prvo je izbila svađa između Đorđa Ćurčije i Jakova Nenadovića, nakon čega Ćurčija odlazi sa svojih oko tri stotina hajduka (Ćurčija je i u nastavku ustanka pokazivao samovolju i
samovladu, i praktično radio sve na svoju ruku, pa je morao biti uklonjen; poginuo je te prve godine bune u sukobu sa momcima koje je poslao upravo Jakov Nenadović).
Zatim Jakov ulazi u sukob sa Braćom Nedić koji ni sami ne žele da im ovaj komanduje, zbog čega i on besan prosto napušta buduće bojište i vraća se sa vojskom u Šabac. Na Čokešini tako ostaju samo Nedići, Damjan Kutišanac, Panta Damjanović i 303 podgorska, tamnavska i pocerska hajduka.
Oni odlučuju da zauzmu položaje iznad potoka Vranjevca, kod brda Lipovice, da se pritaje i naprave im zasedu. Boj se poveo 28. aprila, na Lazarevu subotu, i trajao je nekoliko časova. Narodno predanje koje kaže da je Turaka bilo sedam hiljada je nesumnjivo teško preterivanje: neprijatelj je brojao verovatno između hiljadu i po i dve hiljade ljudi.
Spomenik braći Nedić, herojima Boja na Čokešini, u njihovoj rodnoj Osečini, sedištu istoimene opštine u Kolubarskom okrugu.
Sam tok boja je živopisno opisan od strane gospodina Vuka, ali je od toga mnogo važniji njegov epilog. Naime, Turci su pobedili, ali je ta pobeda bila krajnje pirova jer su zaustavljeni, pokolebali su se, nedisciplinovani obični otomanski vojnici su mislili da će čitav pohod biti „šetnja po parku“ pa su sada hteli nazad u Bosnu, tako da pomoć do Šapca nikada nije stigla i Šabac je pao 1. maja, tri dana docnije.
Pomenuti Vuk Stefanović Karadžić ovako je opisao ono što se u Boju na Čokešini dogodilo: „Uz lupu doboša, zveket talambasa i pištanje zurli, zapisali su hroničari, približavala se turska ordija.
U zracima jutarnjeg sunca presijavalo se srebrom okovano oružje i svetlucala srma na dolamama bosanske gospode. Pred ordijom Nožin-aga i Derviš-aga razigravaju vilovite arapske atove. Za to vreme iznad tihog potoka Vranjevca, ćutali su podgorski hajduci. Do njih levo i desno bili su tamnavski i pocerski ustanici.
A kada se sunce visoko diže iznad cerskih ogranaka razviše se zeleni barjaci i duga kolona ordije razli se u šareni živalj. Alaknuše Turci i kad ugledaše busije, izvališe duge puške, isukaše jatagane i jurnuše uz brdo. Zaljulja se i Plibar-barjaktar, ponosni junak iz Brčkog, ali tek što obode vranca planu dževerdar Ante Damljanovića i slavni barjaktar klonu na grivi svog vranca.
