Opasna zavera
U svakom slučaju, Karlsonova poruka je jasna: dok se privodi kraju verovatno najveći transfer bogatstva u istoriji čovečanstva, korporacije i njihovi mediji prave diverzije i koriste (još) jednu ljudsku tragediju da bi usmerili pažnju javnosti što dalje od onoga što je stvarno bitno.
Naravno, nije sve u tome. Jer, nesporno je da američko društvo pati od teškog nasleđa robovlasništva i dan-danas, što se ogleda u beznađu i visokim stopama kriminala u crnačkim getima širom zemlje. Kao što je nesporno i da je siromašna crnačka zajednica u značajnoj meri postala zarobljenik sopstvenih demagoga i rasnih profitera koji su nicali kao pečurke posle kiše u decenijama posle ubistva Martina Lutera Kinga (koji je, svojim gandijevskim pristupom, predstavljao neprihvatljivu pretnju establišmentu), potpomognuti hrpama novca koji su „belci sa grižom savesti“ – poznatiji kao „liberali“ – bacali u njihovom pravcu.
Kao što je nesporno i da u američkom društvu, u čvrstoj vlasti turbo-kapitalizma i hiper-materijalizma koji je obeležio neoliberalnu eru od kraja Hladnog rata i pada Berlinskog zida pa do danas, vlada sve veće međusobno otuđenje, dodatno zaoštreno činjenicom da su SAD, zahvaljujući višedecenijskoj „liberalnoj“ imigracionoj politici, u velikoj meri postale „multi-kulti“ društvo koje je sve manje integrisano a sve više međusobno sukobljeno.
Ali je nesporna i okolnost da su, u doba Trampa, osim optužbi za rasizam, sva sredstva dozvoljena u cilju diskreditacije i rušenja američkog predsednika – lažne optužbe za „kolaboraciju“ sa Rusima, pokretanje skupih istraga, pa i impičmenta uprkos nedostatku dokaza, pozivanja na akte nasilja protiv predsednika, klevetanje i finansijsko uništavanje predsednikovih saradnika, itd.
Kad je već reč o saradnicima, zanimljivo je primetiti kako su američki mediji – koji su listom protiv Trampa – iskoristili gužvu oko Flojdovog ubistva, da potpuno „poklope“
konačno objavljivanje transkripata razgovora između Trampovog budućeg savetnika za nacionalnu bezbednost, Majkla Flina, i tadašnjeg ruskog ambasadora u SAD iz decembra 2016, iz kojih se jasno vidi da je Flin, po Trampovim instrukcijama, pokušavao da neutrališe svesne pokušaje odlazeće Obamine administracije da još više zatruje američko-ruske odnose i apostrofirao kako SAD i Rusija imaju zajedničkog neprijatelja u Siriji, ISIS, protiv kog treba zajednički da se bore. Kao što su „poklopili“ i pojavu novih, sve konkretnijih dokaza da je cela priča o „ruskom mešanju“ i Trampovoj „kolaboraciji“ bila proizvod zavere vrhova Obamine administracije da se ospori ili sabotira izbor njegovog naslednika u Beloj kući – što bi tu zaveru učinilo neuporedivo ozbiljnijom od Votergejta.
Donald Tramp i Taker Karlson
Dakle, liberalnom establišmentu je, posle „Rašagejta“, impičmenta i Kovida, istinski užasno ubistvo Džordža Flojda poslužilo za novo skretanje pažnje sa sopstvenih, istinskih malverzacija i zločina. Iako su se iz petnih žila potrudili da pokvare odnose sa drugom
svetskom nuklearnom supersilom, iako su svesrdno podržavali krvave vojne intervencije i pučeve širom sveta – gde je stradalo na hiljade ljudi koji nisu beli, a čiji životi, valjda, takođe nešto vrede – pripadnici vašingtonske močvare i duboke korporativne države su, ubistvom Džordža Flojda, dobili priliku da pređu u kontranapad, preokrenu narativ i sebe predstave kao paragone vrline, političke korektnosti i humanosti, „borce protiv rasizma“, itd.
