Kad Srbi i Albanci zamene uloge
Džeksonove snage prve su ušle na teritoriju razorenu sukobima.
„Bili smo svesni da je rat Vojske Jugoslavije i Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) bio veoma brutalan, kao i da je NATO bombardovao položaje Vojske, mada rezultati nisu bili onakvi kakvi su neki ljudi mislili da jesu.“
Nisu bili očekivani ni zadaci koji su se pojavili uprkos predstavama koje su vladale.
„Problem Kosova, kako ga je videla većina na Zapadu, jeste srpska represija nad kosovskim Albancima. Nažalost, tragično je da smo posle povlačenja srpskih snaga imali obrnutu situaciju – neki kosovski Albanci su pomislili da je prikladno iskoristiti svoju većinsku poziciju da bi izvršili represiju nad srpskom manjinom. Imali smo problem šta da radimo sa OVK, kako da sprovedemo razoružanje i demilitarizaciju.“
Po završetku bombardovanja, snage KFOR-a bile su gotovo jedina vlast na Kosovu jer su za jugoslovenskim snagama bezbednosti pošle brojne izbeglice.
„Ono što nas je iznenadilo jeste da je Srbija vladala Kosovom skoro kao kolonijom – svi državni organi bili su u potpunosti srpski. Osim vojske i policije, civilna vlast, bolnice, škole i univerziteti, elektroenergetski sistem – sve to bilo je kontrolisano od strane Srba.
A onda su mnogi ovi ljudi otišli, iako sporazum to nije od njih tražio – povlačenje se odnosilo samo na bezbednosne snage“, opisuje Džekson i napominje da su se njegove snage bavile i administracijom dok nije uspostavljen civilni sistem.
„Spavao sam pet sati“
Sa vremenske distance od devetnaest godina, Džekson smatra da je KFOR učinio sve što mu je bilo zadato i na insistiranje da li postoji nešto na čemu je moralo više da se uradi, odgovara pitanjem.
„Istina je da sam spavao pet sati po noći, što možda nije trebalo da radim? Ali, ne možete večno ni bez sna.“
Džekson je uveren da su njegove snage uspešno izvršile misiju u vremenu koje opisuje kao izuzetno teško.
„Pomogli smo ljudima koji su bili u nemogućoj situaciji, a tu ubrajam i Srbiju – Srbija je došla u nemoguću situaciju pod Miloševićem. KFOR je pomogao ne samo Kosovu nego i boljoj budućnosti Balkana.“
Na pitanje da li smatra da ima prijatelja i među Srbima sa Kosova, Džekson odgovara: „Želeo bih da verujem da imam“.
„Posebno se sećam jednog od sveštenika Srpske pravoslavne crkve, koji je postao jedan od predstavnika Srba na Kosovu. Puno puta me je pozvao na ručak u manastir, često baš da bi mi ukazao u čemu grešim“, opisuje Džekson svoje susrete sa kosovskim Srbima.
„Balkan mi je ušao pod kožu“
Džekson danas ima 74 godine i živi u Velikoj Britaniji.
Sebe opisuje kao „polupenzionera“ – vojnički više nije aktivan, ali drži različita predavanja, radionice, motivacione govore i savetuje različite klijente.
Na Balkan se vraćao često, mada kaže da ne prati situaciju detaljno.
„Kada znate da sam bio u Bosni još 1995. godine, znate i da mi je Balkan ušao pod kožu.“
Na primeru Mostara, gde je u upravi jedne internacionalne škole, kaže da je obnovom mosta učinjena fizička obnova i da se vidi veliki napredak.
