Te junske noći 1999. godine, oči cele Jugoslavije bile su uprte u televizijske ekrane, na kojima se iz mraka kraj makedonskog grada Kumanova, pred vojnim šatorom, sa važnom porukom pojavio NATO general Majkl Džekson.
Njegov potpis našao se na Kumanovskom sporazumu, kojim je posle 78 dana okončano bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), a za Džeksona je označio i početak operacije uspostavljanja misije KFOR-a na Kosovu i Metohiji kojom će rukovoditi kao prvi komandant.
Devetnaest godina kasnije, na pitanje da li je razumeo istorijski značaj tog trenutka, smeje se i kaže da se nada da ga je bio dovoljno svestan.
„Bilo mi je drago i osetio sam olakšanje jer je dogovor postignut, rat se više nije nastavljao“, kaže Džekson u razgovoru za BBC.
Od kafane do vojnog šatora
Političke principe, po kojima će se Vojska Jugoslavije (VJ) i snage MUP-a Srbije povući sa Kosova, a snage NATO-a ući na tu teritoriju, trebalo je pretočiti u praksu.
Bio je to zadatak s jedne strane generala NATO Majkla Džeksona, a sa druge delegacije SRJ koju su činili policijski general Obrad Stevanović, general VJ Svetozar Marjanović, predstavnici Ministarstva inostranih poslova.
Prvi dan pregovora odigrao se u kafani „Evropa“ u mestu Blace na makedonskoj teritoriji, odmah posle granice sa Jugoslavijom.
„To je bila slučajnost, nije bilo nikakve simbolične veze sa imenom“, objašnjava general Džekson i dodaje da su pregovori brzo preseljeni u bazu francuske vojske kod Kumanova jer srpskoj delegaciji nije bilo bezbedno da dolazi do „Evrope“.
Pregovore pamti po napornom trajanju, detaljnom usaglašavanju sa jugoslovenskom stranom.
„Sećam se da su povremeno morali da idu na srpsku teritoriju da bi ostvarili telefonski kontakt sa Beogradom“, kaže Džekson.
Britanski general kaže da u pregovorima nije bilo preispitivanja političkih stavova, već se razgovaralo samo o praktičnoj primeni dogovorenog.
„Srbija je bila zabrinuta oko bezbednosnog vakuuma kada se povuku snage vojske i policije i želela je da se ulazak NATO-a na Kosovo desi što je moguće brže“, priseća se Džekson.
„Nisam hteo da počnem Treći svetski rat“
Posle potpisano sporazuma, očekivao je više sna i realizaciju unapred pripremljenog plana ulaska snaga NATO-a na Kosovo.
Dobio je buđenje sa informacijom da su ruske snage, do tada deo snaga SFOR-a u Bosni i Hercegovini, prefarbale svoje oznake i prve stigle do prištinskog aerodroma.
„Mi jesmo očekivali da nam se priključi ruski kontingent snaga, baš kao i u Bosni. I ja to jesam podržavao, pre svega zbog kulturnih i religijskih veza ruskog i srpskog naroda i crkve. Ali način i vreme kada je to učinjeno nije bio deo plana“, opisuje Džekson situaciju koja je uzbudila sve i u sedištu NATO-a u Briselu.
Američki general Vesli Klark, komandant evropskih snaga Alijanse, komandovao je zaustavljanje ruskih trupa, njihovo uklanjanje sa aerodroma ili blokadu snabdevanja.
„Jasno sam mu rekao da to nije u okviru našeg mandata dobijenog od Ujedinjenih nacija, a i da bi stvari mogle da krenu po zlu – ne planirano, ne sa namerom, ali bi mogle da se dese. Trebalo je izbeći mogućnost direktnog sukoba.“
U svojoj autobiografiji, Džekson navodi da je Klarka upozorio da ne želi da izazove Treći svetski rat, a danas dodaje da je bio iskreno zabrinut.
