Istorija formiranja Pomorske kosmičke flote obavijena je tajnom. Tokom 30 godina svog postojanja flota — odred od 11 sovjetskih ekspedicionih i vojnih brodova — učestvovala u stvaranju raketno-nuklearnog štita SSSR-a, obezbeđujući testiranja i upravljanje kosmičkim aparatima različite namene.
Ideja stvaranja pomorskih mernih centara pojavila se krajem 50-ih godina prošlog veka zbog praćenja preciznosti pada bojevih glava sovjetskih balističkih raketa za vreme njihovog testiranja u centralnom delu Tihog okeana, kao i zbog trke u kosmosu koja je počela nakon uspešnog lansiranja prvog veštačkog satelita „Sputnjik“.
U to vreme, Jurij Gagarin se spremao za istorijsko putovanje, a kopnena sredstva nisu mogla da osiguraju njegovu bezbednost. Bili su potrebni brodovi koji bi primali signale sa „Vostoka“ u svakoj tački planete. U tu svrhu, 1960. godine je bila formirana Atlantska grupa plovećih mernih centara: „Krasnodar“, „Iljičevsk“ i „Dolinsk“.
Ovi brodovi, koji su se nalazili u Atlantiku, na putu leta svemirskog broda „Vostok“ prema Mesecu zabeležili su i predali Centru vreme isključenja motora broda i telemetriju koja se ticala rada sistema i stanja kosmonauta Jurija Gagarina. Pred njima su bili letovi na Mesec i Mars, i zbog toga im je bila potrebna logistika na kopnu, moru, u vazduhu. Time počinje zlatno doba „zvezdane“ flotile, prenosi „Sputnjik“.
Prvi put se u javnosti čulo za Pomorsko-kosmičku flotu krajem sedamdesetih godina prošlog veka. Do tada su oni isplovljavali pod zastavama trgovačkih brodova, ali su, zbog svog specifičnog oblika, bili meta podozrenja — potencijalni protivnici su ih često pratili iz
vazduha. Atlantski, Tihi i Indijski okean — brodovi nisu prekidali svoje dežurstvo ni na jedan dan. Svaki kosmički aparat koji je leteo oko Zemlje a nije mogao da bude ispraćen sa teritorije SSSR-a, pratila je flota.
Naučno-istraživački brodovi koji su učestvovali u programima osvajanja kosmosa bili su posebna klasa. Imali su najnaprednije radio-tehničke sisteme. Njihov oblik je odmah upadao u oči zbog mnogobrojnih antena, ogledala prečnika 25 metara koje je krasilo „Kosmonauta Jurija Gagarina“ ili bele lopte od 18 metara na „Kosmonautu Vladimiru Komarovu“, ispod koje su bile sakrivene antene.
Jedna od glavnih specifičnosti kosmičke flote bila je visoka autonomnost njenih brodova, što se odnosi na vreme koje brod provodi na moru bez ulaska u luke radi popunjavanja zaliha vode, hrane i goriva.
Oni su mogli da se nalaze na otvorenom moru do 11 meseci i da upravljaju letovima svih kosmičkih aparata. Visoki stepen autonomnosti omogućava brodu da ne prekida program praćenja. Brodovi su bili opremljeni različitim laboratorijama, jednokrevetnim i dvokrevetnim kabinama, prostorijama za odmor, klimom, teretanama, bazenima, bibliotekama i bioskopima.
„Zlatno doba“ flota je doživela šezdesetih godina prošlog veka. U to vreme dobila je dva broda-bisera — „Akademika Sergeja Koroljova“ i „Kosmonauta Jurija Gagarina“. Brod „Kosmonaut Jurij Gagarin“ je bio jedan od najvećih brodova svog vremena.
Međutim, raspadom SSSR-a raspala se i ova jedinstvena flota. Nove države nisu bile u stanju da se staraju o ovoj jedinici. Jedan po jedan, brodovi su prodavani ili slati na otpad. Ipak, ne svi. Danas je od Pomorske kosmičke flote ostao samo jedan brod u Kalinjingradu — „Kosmonaut Viktor Pacajev“.
Glavni deo zadataka te flotile vrši naučno-istraživački brod „Maršal Krilov“ — najveći brod Ruske pacifičke flote i jedini u svojoj klasi koji ispunjava zadatke testiranja i obrade podataka nove raketno-kosmičke tehnike (kosmičkih aparata, krstarećih i balističkih raketa, nosača raketa).
