Utvrđeno je da su bili obučeni u garderobu prethodno otkrivenih članova ekipe, koja je imala tragove nasilnog skidanja i cepanja.
ISTRAGA
Na prvih pet leševa nisu pronađeni tragovi nasilja, iako je jedan imao manju i ne-fatalnu frakturu lobanje, pa se verovalo da su umrli od smrzavanja. Međutim, tela pronađena u maju su sve promenila. Troje njih su imali fatalne povrede: jedan muškarac je imao tešku povredu glave, a drugi muškarac i jedna žena su imali frakture grudnog koša.
Lekar koji ih je ispitao tvrdi da je sila koja je mogla da nanese takve povrede morala da bude ogromna. Da sve bude još misterioznije, premda su imali ove unutrašnje povrede spolja se to nije videlo; kao da ih je povredio visoki pritisak. Kose svih žrtava su bile sede: frapantno ako se zna da je najstariji član ekipe imao 37 godina, a da su svi ostali bili u svojim 20-im.
Ipak, četvrta žrtva otkrivena u maju je imala spoljne povrede: drugoj ženi u ekspediciji su nedostajali jezik, oči, delovi usne, delovi lica i deo kosti lobanje.
Policija je tvrdila da ju je pronašla u potoku, sa licem na dole, te da su sve te povrede nastale posle smrti. Međutim, slike sa lica mesta pokazuju da je pronađena kako kleči na šljunku, daleko od vode.
TEORIJE
Prva teorija o njihovoj smrti je tvrdila da su ih urođenici iz plemena Mansija pobili jer su kročili na njihovu zemlju, ali istraga nije pronašla nikakve tragove osim tragova samih članova ekspedicije, niti su pronađeni tragovi borbe.
Druga teorija kaže da je lavina odgovorna za nesreću, ali nikakvi znaci lavine nisu pomenuti u izveštaju sa uviđaja; pored toga, jasno su se videli znaci otisaka stopala kako napuštaju logor. Treća teorija kaže da su vetrovi sa planine Holačahl stvorili Karmanov vorteks koji je rezultirao u infrazvucima koji imaju psihološki efekat na ljude.
Novinari koji su izveštavali sa lica mesta su tvrdili da se po otiscima stopala vidi da su svi članovi ekspedicije napustili logor odvojeno i svojevoljno, da su umrli od šest do osam sati
nakon poslednjeg obroka, da sila koja je nanela smrtonosne povrede ljudima čija su tela pronađena u maju nije ljudska, da je zabeležen visok nivo radijacije na garderobi stradalih, kao i da objavljeni podaci ništa ne govore o stanju njihovih unutrašnjih organa.
Oni koji su prisustvovali sahranama preminulih se sećaju da su tela bila tamno-smeđe boje.
Sva dokumentacija je proglašena za državnu tajnu; dosije je otvoren tokom devedesetih, ali mnogi delovi nedostaju. Pre svega, misteriozna koverta koja se pominje na spisku dokaznog materijala.
Ono što svemu daje dodatni misteriozni prizvuk je i činjenica da je druga grupa planinara, pedesetak kilometara od mesta nesreće, tvrdila da je te noći u tom pravcu videla velike narandžaste sfere na nebu, a od februara do marta te godine bilo je još nekoliko nezavisnih očevidaca (meteorološka stanica i vojska).
Ima i izveštaja koji pokazuju da je na samom licu mesta bilo mnogo metalnih ostataka, što je neke navelo na zaključak da je vojska vršila neku probu u toj oblasti. Ima onih koji smatraju da su pili otopljeni zagađeni sneg zbog čega su poludeli.
Kasnije je potvrđeno da su u to vreme trajala probna lansiranja supertajne interkontinentalne rakete R-7, ali pošto nije bilo nikakvih kratera na licu mesta, ne može se reći da su stradali od toga, a i okolnosti u kojima su se nalazili neposredno pre stradanja i same okolnosti u kojima su pronađeni smrt od projektila ne objašnjava.
