Navodno je i njegova biografija takođe puna „kontradikcija“, a prema nekim podacima do kojih su došli novinari, iako je prema dokumentima član grupe Diatlov bio naveden kao Semjon, iz nekog razloga je tražio da ga zovu Aleksandar.
Zbog brojnih nedoslednosti u njegovom slučaju, urednici medija su se obraćali rođacima pokojnika koji su pristali na ekshumaciju. Izvršena su dva medicinska pregleda, od kojih je jedan pokazao da između njega i njegovih rođaka ne postoji nikakva veza.
Dok neki sumnjaju da se u njegovom grobu nalazi neko drugi, postoje i sumnje da grob ispod obeliska sa natpisom „Semjon Zolotarev“ ne pripada nikome.
Traktorista, koji živi u blizini mesta na kojem je grupa nastradala, rekao je kako je upoznao predstavnika Mansi naroda, koji mu je ispričao šokantnu priču o devet turista koji su oskrmavili sveto mesto u pećini, gde su članovi plemena donosili svoje žrtve.
Oni su navodno sačekali planinare da odu na spavanje, a onda prišli šatoru i ispustili drogu, koja ih je sve ubila. Ova teorija je odbačena od većine ljudi.
O smrti planinara govorio je i Evgenij Bujanov, autor knjige „Tajna smrti Djatlova“. On je naveo da „nije bilo zločina“ u slučaju tragedije grupe turista. Prema njegovim rečima, postoje dva razloga za to što se dogodilo: jedno je povezano sa nemarnošću učesnika ekspedicije i padom snega na šator, a drugi – „najmoćnijim arktičkim ciklonom“.
Ni njegova teorija nije naišla na široko prihvatanje, jer, ako je uzrok smrti u lavini, kako onda objasniti činjenicu da su učesnici ekspedicije istrčali „goli iz šatora“.
Zanimljivo je da se tužilaštvo Sverdlovske regije pridržava verzija koje se odnose na prirodne fenomene.
Pad snega na šator, napad begunaca iz zatvora, smrt od strane autohtonih naroda, svađa između turista, lavina, samo su deo predloženih hipoteza, od kojih nijedna nije potvrđena.
SMRT NA URALU
Grupu tog januara 1959. godine činilo je osam muškaraca i dve žene, većinom studenata Uralskog politehničkog instituta. Svi su bili iskusni skijaši i planinari. Međutim, krećući se preko prevoja shvatili su da su zalutali usled slabe vidljivosti i pogoršanih vremenskih uslova, zbog čega su odlučili da se ulogore na planinskoj kosi do jutra.
Premda se nisu javili 12. februara kada je bilo dogovoreno, potraga za njima je pokrenuta tek 20. februara, a uskoro su se uključili i vojska i milicija.
Njihov šator je pronađen tek 26. februara. Bio je nožem isečen iznutra, prekriven snegom. Bio je prazan, i u njemu su bile cipele svih članova ekspedicije i odeća većine. Izgledalo je da su ga napustili u žurbi i po sopstvenoj volji.
Nije bilo i nije ni sada, jasno zašto su izašli praktično goli na temperaturi od 30 stepeni ispod nule. Jedan od njih je logor napustio bez opreme ali sa kamerom. Misterioznu poslednju sliku koju je načinio možete videti ispod.
Osam ili devet bosonogih tragova u snegu vodilo je ka kilometar i po dalekom drugom prevoju, gde su ispod jednog kedra pronađeni ostaci vatre i prva dva tela, izgorelih dlanova, bosa i samo u donjem vešu. Grane su bile polomljene, što znači da su se planinari peli na drvo.
Tri odvojena tela su pronađena između kedra i logora, na različitim mestima, u pozama koje sugerišu da su pokušavali da se vrate u logor. Za preostala četiri putnika tragalo se više od dva meseca. Pronađeni su u maju ispod četiri metra snega, dublje u šumi.
