Zatvoreni gradovi su spadali u dve kategorije. Prva kategorija je obuhvatala relativno mala naselja sa osetljivim vojnim, industrijskim ili naučnim ustanovama, kao što su fabrike oružja i nuklearni istraživački centri. Čak ni sovjetskim građanima nije bio dozvoljen pristup bez odgovarajuće dozvole. S druge strane, bilo je i većih gradova koji su bili su zatvoreni za strance, dok je sovjetskim građanima pristup bio slobodan.
Druga kategorija su bili pogranični gradovi, čak i cele pogranične oblasti, kao što su Kalinjingradska oblast, Sarema i Hijuma, koji su bili zatvoreni zbog bezbednosnih razloga. Od stanovnika se tražilo da poseduju posebne dozvole za ulazak u te delove zemlje.
Lokacije prve kategorije zatvorenih gradova su izabrane zbog njihovih geografskih karakteristika. Često su zatvoreni gradovi osnovani u udaljenim krajevima duboko u Uralu i Sibiru, izvan domašaja neprijateljskih bombardera.
Građeni su blizu reka i jezera koji su korišćeni da se obezbede velike količine vode potrebne za tešku industriju i nuklearna istraživanja. U praksi su zatvoreni gradovi vodili nezavisan život od ostatka države, a vremenom su postali značajna institucionalna karakteristika sovjetskog sistema.
Politika zatvaranja gradova je pretrpela velike promene krajem 80-ih i početkom 90-ih. Usvajanje novog Ustava Ruske Federacije 1993. godine je podrazumevo značajne reforme statusa zatvorenih gradova, koji su preimenovana u “ZATO”.
Trenutno postoji 42 poznata zatvorena grada u Rusiji sa ukupnom populacijom od oko 1,5 miliona ljudi. Oko 75 odsto gradova upravlja Ministarstvo odbrane Ruske Federacije, a ostatkom upravlja ruska Federalna agencija za atomsku energiju, ranije Ministarstvo za atomsku energiju.
Veruje su da još uvek postoji oko 15 takvih gradova, ali njihovo imena i lokacije ruska vlada nije javno objavila.
