Širom Rusije postoje tajni gradovi koji su „zatvarani“ za spoljni svet, okruženi su bodljikavim žicama, a za posetu jednom od njih je potrebna specijalna dozvola.
Zatvoreni grad je naziv za naselja u Sovjetskom Savezu i nekim njenim državama-naslednicama sa ograničenjima u pogledu boravka ili putovanja u ili iz njih. U današnjoj Rusiji, takva mesta su zvanično poznata pod imenom “zatvorene administrativno-teritorijalne formacije” (ZATO).
Gradovi su bili “zatvarani” jer su se u njima nalazile tajne industrijske i vojne ustanove.
Nisu bili predstavljeni na mapama, osim na onim najpoverljivijim. Nije bilo nikakvih putokaza ili slični oznaka zatvorenih gradova, izostavljeni su iz železničkih redova vožnje.
Ljudi koji nisu živeli u njima su zaustavljani na sigurnosnim punkotvima i proveravana su im dokumenta, a za posetu gradu je bila potrebna izričita dozvola. Da bi se neko preselio u zatvoreni grad, morao je da dobije odobrenje od KGB-a.
Zatvoreni gradovi su i danas okruženi sigurnosnim bodljikavim žicama, kulama i naoružanim stražarima, pa život u njima podseća na logore.
Od žitelja se očekivalo da ne otkrivaju svoje mesto stanovanja, zbog toga što je postojanje ovih gradova bila tajna.
Ovaj nedostatak slobode je često bio kompenzovan boljim uslovima stanovanja i većim izborom robe u prodavnicama, nego što je to bio slučaj na drugim mestima u zemlji. Takođe, u Sovjetskom Savezu osobe koje su radile sa poverljivim podacima su pored plata primali i bonuse. Jedan zatvoreni grad pre nekoliko godina posetio je i Srbin M. I. koji je za Telegraf opisao svoje utiske o životu u ovakvom mestu.
– Bezbednost je na najvišem mogućem nivou i kontrole su rigorozne. Morao sam da čekam dva meseca za dozvolu. Ceo grad je “opkoljen” bodljikavim žicama, a ljudi koji tamo žive nemaju čak ni pasoše. Potrebna im je i posebna dozvola da bi mogli da izađu iz njega – priča M.I. koji je posredstvom sporta uspeo da zaviri u jedan od zatvorenih gradova.
On navodi da je vreme stalo u ovim gradovima, cene namirnica su kao u vreme SSSR-a, a i troškovi života drastično su manji nego u ostatku Rusije.
– Uvek sam išao u pratnji jednog čoveka iz ruske obaveštajne službe, koji mi je govorio kuda smem da se krećem. Tamo postoji i kontrola informacija, prati se svaki korak – rekao je M. I. za ovaj portal.
Ono što ga je u zatvorenom gradu prilično šokiralo su losovi koji se slobodno šetaju ulicama. Rekli su mu da je to normalna pojava u tom gradu i da ne treba da se čudi.
Tokom požara koji su besneli u Rusiji u leto 2010. godine, u oblasti gde se nalazi zatvoreni
grad Sarov, sva pažnja je bila usmerena na to da se vatra ne proširi do sedišta ruskih tajnih nuklearnih istraživanja koja su smeštena u njemu.
Bila su postavljena zaštitna postrojenja, bacao se pesak oko svih problematičnih delova da ne bi došlo do katastrofalnih posledica.
Zatvoreni gradovi su formirani krajem četrdesetih godina pod eufemističkim imenom “poštansko sanduče”, jer većina mesta nije imala imena, već samo poštanske kodove.
“Sanduče” je bilo nezvanično ime za tajne sovjetske objekte nalik na zatvorene gradove,
ali manje, obično veličine fabrike. Pravo ime “sanduče“ je obično bilo poverljivo, kao i njegove aktivnosti. Dolazna pošta je upućivana na “poštansko sanduče XXXXX“. Većina sovjetskih biroa za projektoavanje oružja, aviona, vojne elektronike i istraživanje svemira spadali su u takve “sandučiće”.
