Na ostrvu je ubrzo zavladao veliki haos, sa veoma malo hrane i bez zakona koji bi čuvao slabije, zarobljenici su ubrzo počeli da ubijaju jedni druge, a pojedini su postajali i kanibali.
O tome najbolje svedoče reči jednog od očevidaca haosa na ovom ostrvu:
„Na ostrvu je radio čuvar o imenu Kostja Venikov. On se zaljubio u jednu devojku, koju je štitio, a kada je morao da ode sa ostrva, poverio je svoju dragu drugu na čuvanje. On ju
je, međutim, izgubio iz vida. Drugi ljudi su je ščepali, vezali za drvo, isekli joj dojke i mišiće. Bili su gladni, morali su da jedu. Kada ju je Kostja našao, još je bila živa, ali nije mogao da je spase.“
Očajni ljudi su pokušavali na sve načine da pobegnu sa ovog ostrva. Pravili su nesigurne splavove koji bi se raspali odmah po puštanju u reku, a čak i ako bi uspeli da nekako uspeli da pređu reku i da dođu do prostranstva Sibira, bili bi ubijani na mestu. Stotine leševa je plutalo vodom koja ih je ponovo nanosila na obale Nazina.
Kraji bilans mrtvih za mesec dana je i više nego strašan! Od 6.000 ljudi koliko ih je dopremljeno na ostrvo u maju, samo je 2.000 njih preživelo do juna, kada su prebačeni u drugi radni logor.
Dosta njih nikada nije dočekalo da osete ukus ponovne slobode. Oni su bili samo jedan mali deo od ogromnog broja onih koji su stradali usled Staljinove bolesne diktature.
