Mnoge kolege profesora Cum Um Nuija bile su skeptične, pa čak i podsmešljive prema njegovom ‘prevodu’ zapisa sa diskova, pa je on prešao u Japan, gde je uskoro i umro.
Od otkrića Bajan Kara Ula diskova, arheolozi su bili mnogo više zainteresovani za istoriju tog područja. Priča, bar onako kako ju je preveo profesor Cum Um Nuji, izgledala je sve realnija. I legende koje su kružile, naročito ona o niskim, mršavim žutim ljudima koji ‘su došli sa oblaka pre mnogo vremena’, ako da su potvrđivale profesorovo otkriće.
Procenjuje se da kameni diskovi i ostali sadržaji iz pećina potiču iz perioda oko 10 hiljada godina pre Hrista. Zidovi pećine bili su oslikani izlaskom Sunca, Meseca i Zemljom, a sve to je bilo povezano isprekidanim linijama. Što je najneverovatnije, pećine Bajan Kara Ula bile su i dalje nastanjene plemenima Had i Dropa. Ovi drugi bili su vrlo čudni, visoki jedva oko 1.3 metra, a nisu bili ni Kinezi ni Tibetanci.
VIBRIRAJU I ZUJE
Izveštaj o dešifrovanju zapisa sa kamenih diskova iz pećine sa planina Bajan Kara Ula, objavljen 1964. zainteresovao je mnoge pojedince i organizacije. Naučnici u tadašnjem Sovjetskom Savezu, zatražili su od Kine kamene diskove da bi izvršili njihovu hemijsku analizu.
Kinezi su im izašli u susret, a iznenađenje je bilo veliko, jer je utvrđeno da kameni diskovi sadrže visok procenat kobalta i još nekih metala. Dr Vječeslav Zajcev napravio je i jedan eksperiment. Stavljao je kamene diskove na jednu specijalnu mašinu sličnu gramofonu.
Kada bi se diskovi zavrteli, počeli bi ‘vibrirati’ ili ‘zujati’ kao da neki elektricitet prolazi kroz njih u određenom ritmu. Utisak jednog drugog naučnika bio je ‘kao da se zatvara ili stvara deo električnog kruga’. Nakon ispitivanja kameni diskovi su vraćeni u Kinu. Za vreme takozvane Kulturne revolucije, šesdesetih godina, prestaje svako interesovanje za njih i za zapise o njima.
Austrijski inženjer Ernst Vagerer uspeo je 1974. godine da fotografiše dva kamena diska iz Bajan Kara Ula u Banpo muzeju, u Ksijanu. Nemac Hartvig Hausdorf je u martu 1994. zajedno sa Peterom Krausom otišao u Kinu.
Hausdorf je kasnije ispričao: ‘U Ksianu smo posetili Banpo muzej, tragajući za diskovima koje je Vegerer fotografisao dve decenije ranije. Ali naš optimizam nije bio nagrađen. Nigde nismo mogli naći ni traga kamenim diskovima. Upitali smo o tome naše vodiče i profesora Vanga Zhijuna, direktora Muzeja.
Bayan Kara Ula
U početku su negirali postojanje diskova, ali kada smo im pokazali fotografije Zhijun je priznao da je jedan od njegovih prethodnika zaista dao Vegereru dozvolu da fotografiše kamene diskove i da, znači, oni postoje ili su postojali. Direktor koji je tada dao dozvolu za fotografisanje, ubrzo je podneo ostavku i od tada mu se gubi svaki trag.
Zatim nam je direktro Zhijun pokazao jednu knjigu o arheologiji u kojoj su se mogle videti fotografije diskova. Posle toga odveo nas je na mesto gde su muzejski artefakti bili čišćeni i katalogizirani.
Na jednoj stolici stajala je uvećana kopija kamenog diska. Direktor Zhijun je rekao kako je pre nekoliko godina stiglo naređenje od pretpostavljenih da se svi tragovi o diskovima moraju izbrisati i da se ta priča proglasi za veliku laž’.
