Pa za tih petnaest dana, koliko sam ja bio tamo, pre nego sam poslat na Sremski front, mislim da je ubijeno nekoliko stotina ljudi. Odvedeni su noću do Lisičijeg potoka i tamo su streljani. Janko Dinić mi je pričao o nekom čoveku koji je pobegao sa streljanja, jer je bio
u vodu koji nije bio uvezan. Sutradan se prijavio, i kleo se u sve, da je za NOB, da je nevin uhvaćen, međutim, sutradan su ga opet poslali na streljanje, ali Janko Dinić mi je rekao da ga je pustio. I verujte mi mnogi ljudi, među mojim kolegama, bili su svesni da čine zločin. To bi im samo puklo onog časa kada su gledale te ljude na strelištu. Nikada niko nije opsovao komunističku partiju. Nikada niko nije uzviknuo: “Živeo kralj!” Vikali su: “Ubijate pravedne!” Bezbroj nevinih ljudi je oterano u smrt. Taj deo Dedinja i taj Lisičiji Potok je bio pust, sve je to bila pustinja. Čuli su se pucnji noću iz šmajsera.
Na kojim su još mestima obavljane egzekucije narodnih neprijatelja?
Skoro svuda – Banjička šuma, Braće Jerković, Žarkovo, stadion Grafičara… Nema mesta na kojem nije obavljano smaknuće. Radi se o desetak hiljada života. Uostalom, u Beogradu se više ginulo nego živelo. Kada sam se vratio sa fronta i počeo da radim u Čika Ljubinoj 16, sneg je počeo da kopni i ja dobijem podatke da su kod zidina Kalemegdana neke glave počele da vire.
To su bile glave pobijenih ljudi, a ko je pobio te ljude, Nemci, policija, Ozna, ko to zna. Oni su bili toliko plitko zakopani da su počeli da izviruju. Onda sam ja dao naređenje da se ti ljudi pristojno zakopaju i da se poseje neka trava. Kada bi se danas to zemljiš te oko zidina Kalemegdana otkopalo, tu bi se našlo kostiju i kostiju.
Da li ste, sa mesta na kojem ste bili, mogli nekoga da spasite?
Naravno da sam mogao. Ja sam, evo čovek je danas živ, prepoznao svog komšiju iz mog sela, pripadnika srpske državne straže. Savo Pučnik, zvani Badža. I ja kažem jednom vojniku da dovede onog tamo. Dolazi on i ne znajući ko sam ja, onako vojnički izraportira svoje ime i prezime, odakle dolazi… Ja ga gledam, a bio sam komandujući oficir, pa ga upitam: “Je li Savo, otkud ti tu?” Njemu su se noge odsekle. Kad sam mu rekao ko sam, laknulo mu. Pitam ga ja bi li išao na front. Kaže da bi. Pitam ga ima li još takvih kao on i da mi ih pokaže. Sakupi on 5-6 i svi su otišli na Sremski front. Nekoliko je izginulo, a ostali su se vratili i video sam ih posle po Beogradu.
(Kurir.rs/Ovsishte/Krug)
