Druga serija je bila manje-više ista kao prva, osim što su obe grupe bile obučene da prepoznaju govorne obrasce. Nakon ove obuke, razlika između ove dve grupe, u smislu sposobnosti prepoznavanja glasova u SWS, je nestala kada je onima koji ne čuju glasove rečeno da postoji govor koji mogu čuti – ali su morali da budu pripremljeni.
Uzorak ove studije je bio prilično mali, manje od 20 ljudi po grupi, tako da Anderson-Dej upozorava da se ne donose širi zaključci. Ipak, on kaže da su ovi preliminarni rezultati u skladu sa teorijom prediktivne obrade.
Tokom vremena, ako se ova teorija prediktivne obrade održi, to bi moglo promeniti način na koji tretiramo mentalne bolesti. Sada je uobičajena praksa da se česte psihotične epizode tretiraju lekovima.
Ali Alderson-Dej misli da bolje razumevanje toga zašto ljudi čuju ove glasove može pomoći stručnjacima za metalno zdravlje da ih tretiraju na bolji način, možda pomažući tim osobama da upravljaju i prerađuju svoja iskustva u ona koja su manje uznemirujuća.
Bez obzira na to, Alderson-Dej svetuje one koji misle da čuju glasove da potraže pomoć od stručnjaka za medicinsko ili mentalno zdravlje.
Još uvek ima mnogo toga što ne znamo o mozgu. Ali za sada nas ovo istraživanje podseća na to da je naše iskostvo sveta samo naše jedinstveno iskustvo, podstaknuto našim neuronima. I postavlja se pitanje: Koji drugi načini bi mogli da nam pomognu?
Webtribune.rs
