Govori Srbija: Nedavno se navršilo 100 godina od smrti Gavrila Principa. Sarajevski atentat je obeležio vek iza nas. Pozadina i okolnosti tog događaja i dalje su predmet istorijske rasprave i različitih tumačenja. Da li je Prvi svetski rat počeo zbog pucnja Gavrila Principa, ili bi se on svakako dogodio?
Koliko je tačna tvrdnja da je prestolonaslednika Franca Ferdinanda Beč svesno žrtvovao kao povod za ulazak u rat?! Da li iza atentata stoji zavera krupnih interesa, ili samo ideali Gavrila Principa i njegovih saboraca?!
Dr Goran Šarić: Iza sarajevskog atentata stajale su tajne službe, koje su na neki način manipulisale sa plemenitim namerama mladobosanaca. Nadvojvoda Ferdinand bio je omražen u Austro-Ugarskoj i od strane naroda i od što je važnije, elita, koje su ga smatrale religioznim fanatikom.
Čak ga ni rođeni otac, car Franjo Josip nije voleo, a pogotovo se ni car, ni bečka aristokratija nisu mogli pomiriti s idejom da će im carica postati sluškinja slovenskog porekla, Ferdinandova nepriznata supruga Sofija Hotek, koju je slučajno pogodio metak namenjen generalu Poćoreku.
Austrijska služba je pratila svaki korak Gavrila Principa, da su hteli mogli su sprečiti atentat. Njima je osim toga što si se tako rešili Ferdinanda, atentat dobro došao i kao
povod za napad na Srbiju. Još je 1913. nadbiskup Rafaelo Skapineli u tajnom pismu Vatikanu pisao kako je Austrija odlučna da se vojno obračuna sa Srbijom.
I Karl Habsburg je rekao da Srbija nije odgovorna za Prvi svetski rat: “ jer da nije počeo pucnjem u Sarajevu, počeo bi par nedelja kasnije negde drugde”. Čudno je da to unuk poslednjeg austro-ugarskog cara zna, a moderni britanski istoričari se prave da ne znaju.
Kao ni danas, ni tada ništa nije prolazilo bez Velike Britanije, čije skrivene prste vidimo ne samo u sarajevskom atentatu, već je čitav Prvi svetski rat britanska obaveštajno-politička akcija. Oni su u tom ratu prvo Beč gurnuli na Srbiju, znajući da će Rusiji koja je do tada stalno uzmicala pred agresivnim potezima austrijske politike na Balkanu, napad na Srbiju biti crvena linija.
Tako su se odjednom u ratu našle najveće kontinetnalne sile i konkurenti Velike Britanije, Habsburška Monarhija, Nemačka carstvo i Rusija. Nakon tog rata te tri države više niti su bile sile, niti su bile carstva. Beč, koji je kroz čitav 19. vek šurovao sa Velikom Britanijom, na kraju je završio onako kako završavaju svi britanski saveznici.
Mi nemamo razloga žaliti za Austro-Ugarskom. Ona se prema nama ponašala jednako kao Velika Britanija prema stanovništvu svojih kolonija. Za razliku od beligijskog kralja Leopolda II koji je vršio fizički genocid nad stanovništvima Konga, Austrija je provodila kulturni i duhovni genocid nasilno nam menjajući svest i brišući istoriju. Sve je kulminiralo prvim koncentracionim logorima u Evropi.
Prve koncentracione logore na svetu imali su Britanci za Bure, a u Evropi Austro-Ugarska za Srbe.
Među hrvatskim istoričarima postoje neka bulažnjenja da je Beč posle Prvog svetskog rata nameravao Hrvatskoj pripojit Bosnu i Hercegovinu, Vojvodinu, pa i deo Srbije, što je suludo, jer za vreme čitave Habsburške Monarhije ni Dalmacija nije pripadala Hrvatskoj.
