Njihovi izgovori podsećaju na Jehovine svedoke koji kažu: “Ako je Isus bio sektaš, onda sam i ja.”, odnosno: “Ako su Stefan Prvovenčani i sveti Sava ekumenisti, onda sam i ja.” Ali, niti je Isus bio sektaš i maltretirao ljude po kućama, niti su se Nemanjići klanjali pred papom.
O krunisanju Stefana Provovenčanog nema nikakvih izvora iz tog vremena osim njegovog pisma iz 1220. u kojem se papi već obraća kao kralj i u kojem ne traži krunu već potvrdu krune. Da je papa Honorije III stvarno krunisao Stefana, o tome bi postojala opširna dokumentacija u vatikanskoj arhivi, a ona ne postoji.
Kasniji izvori poput ideološki obojenog i mnogo puta prepravljanog Tome Arhiđakona su kontradiktorni i ne donose nikakve pouzdane informacije o samom događaju, ne pišu ni kad se desilo navodno krunisanje, ni gde, ni ko je bio papski legat.
Pismo Stefana Prvovenčanog papi Honoriju III nije dokaz krunisanja, već pokazuje kako su vladari Srbije morali balansirati između imperijalnih ambicija raspadajuće Vizantije i Mađara koje je papa dovukao na Balkan obećavajući im srpsku krunu.
Naravno da im nije odgovarao sukob sa Vatikanom i da su pokušavali sa papom održavati korektne diplomatske odnose, iako su bili svesni skrivenih namera Vatikana. Nemanjići nisu podizali stotine katoličkih crkava i manastira, nego pravoslavnih, nisu se odricali prestola i odlazili u katoličke monahe, nego pravoslavne.
Sve što je Stafan Prvovenčani mislio o papi, uniji i ekumenizmu rekao je na Žičkom saboru gde su on i srpsko plemstvo predvođeni Svetim Savom osudili “latinsku jeres”.
Govori Srbija: Kosovska bitka odigrana na Vidovdan 1389. godine vekovima je najvažniji identitetski događaj naše istorije. Upravo iz Kosovskog boja proistekla je čitava mitologija i vrednosni sistem srpskog naroda. Sve su glasniji oni koji tvrde da ne postoji nijedan razlog da „Srbi slave poraz iz 1389. godine“, međutim još uvek ne postoji usaglašen zaključak ko je u toj bici pobedio. Kakvo je vaše tumačenje konačnog ishoda Kosovskog boja?
Dr Goran Šarić: Veliki narodi ne slave pobede u kojima su bili jači i brojniji, nego poraze u kojima su se časno i hrabro borili. Bitka kod Termopila bila je poraz sa katastrofalnim posledicama po Grke, pa je najopevanija grčka bitka o kojoj se i danas snimaju holivudski filmovi. Isto je i sa bitkom za Alamo u kojoj su Teksašani poraženi, a postala je temelj
američke nacionalne mitologije. Mit je iracionalna istina. On preko svojih moralnih, religioznih, socijalnih i ekonomskih dimenzija povezuje pojedince u zajednicu, rulju u narod, plemena u naciju.
Kosovski zavet u svesti srpskog naroda ima mitski značaj baš zbog uzvišenih vrednosti koje u sebi sadrži – žrtva pojedinca za narod i izbor duhovnog pred materijalnim. Još je Ludovik Crijević Tuberon, dubrovački sveštenik iz 15. veka sa divljenjem opisivao Lazarovu večeru.
I danas je taj izbor pred svakim od nas: da li prodati veru za večeru, da li izabrati zemaljsko ili nebesko, da li ići u bitku ne prema tome kolika je sila koja nas napada, nego kolika je svetinja koju branimo!
Što se tiče ishoda Kosovskog boja, on je u najmanju ruku bio nerešen. Ako je iko relevantan da o njemu izvesti, onda su to Dubrovčani koji su ga gledali svojim očima.
Dubrovačka Republika imala je u Srbiji razgranatu mrežu trgovaca i obaveštajaca. Nema sumnje da su neki od njih prisustvovali Kosovskom boju, barem kao posmatrači.
