Duboko u bespućima američkih planina nalazi se Trkačka staza u nacionalnom parku Dolina smrti.
Na njoj je zabranjen pristup automobilima, ali se zato po isušenom jezeru „utrkuje“ kamenje.
I to nije bilo kakvo kamenje, već misteriozno kotrljajuće kamenje.
Kamenje je razmešteno po južnom delu isušenog jezera koje danas nosi ime „Trkačka staza“, a postoje beleške o kamenju udaljenom i stotinak metara od obale nekadašnjeg jezera.
Većina kamenja ipak se nalazi u blizini većih stena od kojih su se odlomili. Najčešće je reč o dolomitskom kamenju koje se nalazi u većim blokovima. Pretpostavlja se da potiču sa litice visoke oko 260 metara koja okružuje istočnu obalu.
Prvi put je ovo pokretno kamenje otkriveno 1915. godine kada je istraživač iz Nevade posetio trkačku stazu.
Godinama kasnije su geolozi izradili detaljne karte dna jezera i kretanja kamenja.
Prvi konkretni izveštaje o „hodajućem kamenju“ objavljeni su 1948. godine, ali nisu objašnjeni detalji tragova njihovog kretanja ni kako su tragovi nastali.
Međutim, kako to uvek biva, stvorila se kontroverza o razlozima nastanka tragova i vodila se rasprava da li se kamenje zaista kreće li su to samo tragovi vetra.
Tokom pedesetih godina prošlog veka počele su i prve konkretne istrage o nastanku tragova i razlozima kretanje kamenja. Većina teorija je to pripisivala snažnim vetrovima. Naime, naučnici su verovali da snažni vetrovi guraju kamenje kada je tlo vlažno što ostavlja duboke tragove u blatu koje se posle osuši.
Ranih sedamdesetih Bob Šarp i Dvajt Keri krenuli sa posmatranjem kamenja. Obeležili su 30 kamenova i pratili njihovo kretanje tokom sedam godina.
Jedna od teorija kretanja kamenja bila je ledena hipoteza. Naime, pretpostavljalo se da ledene ploče oko kamenja omogućavaju kretanje kamenja pa su Šarp i Keri ogradili čeličnim šipkama nekoliko kamenova.
Mislili su da će takva ograda usporiti ili preusmeriti kretanje kamenja. Međutim, nije bilo gotovo nikakve promene.
Čak deset obeleženih kamenova kretalo se tokom prve zime, a kamen nazvan Meri En pomakao se oko 65 metara. Na kraju sedmogodišnjeg istraživanja samo dva kamena nisu se kretala.
Najmanji praćeni kamen, Nansi, najviše se kretao i tokom istraživanja prevalio je udaljenost od oko 260 metara.
Tokom devedesetih godina prošlog veka naučnici su kamerama pratili kamenje i stvorila se teorija da oko kamenja nastaje led koji deluje kao svojevrsni splav. Takve ledene ploče podignu kamenje i tako smanje trenje između tla i kamena.
Snažni vetrovi, koji u zimi dostignu brzine i do 140 kilometara na sat, lakše pomiču takvo kamenje.
Međutim, krajem 2013. i početkom 2014. godine istraživači su po prvi put zabeležili kretanje kamenja. U neke kamenove postavili su GPS i tako su mogli točno da znaju kada i koliko se kreće.
Zaključili su da se kamenje kreće kada počne da se raspada ledeni pokrov na zemlji. Tada je dovoljno da duva i blag vetar i pokrene kamenje. I tako je posle decenija istraživanja i posmatranja razrešena jedna od najneobičnijih prirodnih fenomena ikad otkrivenih.
Pogledajte video:
