Njegova ulazna rana je sa desne strane više, a izlazna sa leve i niže. Gađan je, dakle, s visine, s njegove desne strane. Ako je ulazio licem, onda je pogođen ne iz Gepratove, već iz Birčaninove.
Iako je bilo pre skoro 18 godina, pamtim taj 12. mart 2003. kao da je juče bio. Dok sam izlazio iz operacione sale svoje Klinike za kardiohirurgiju i išao ka kancelariji, čuo sam uporno zvono telefona.
Zvala je sekretarica tadašnjeg direktora KCS da hitno dođem u Urgentni centar. Pitao sam zašto, gde, jer je Urgentni centar veliki i ima dosta prijemnih ambulanti, a ona je samo rekla: „Samo požurite, sve će vam biti jasno.“
Dok sam išao od klinike do Urgentnog, odmah mi je bilo jasno da se desilo nešto krupno, prostor je bio očišćen, zabranjen prolaz građanima, a svugde okolo naoružani policajci i vojnici. Ušao sam u salu za reanimaciju Urgentnog i ugledao premijera Zorana Đinđića.
Na ležećim kolicima. Bio je skinut dopola, go do pojasa. Pogođen u grudi, dve rane – ulazna i izlazna. Vrlo bled. Bez tenzije i pulsa – počinje priču prof. dr Miljko Ristić, kardiohirurg koji je učestvovao u operaciji premijera Zorana Đindića.
Kolica na kojima je ležao premijer lekari su odmah po dolasku Ristića odgurali do operacione sale na prvom spratu.
– Monitor je pokazivao ravnu liniju. Ali, nismo dovodili u pitanje odluku da ga operišemo. Najlakše je da kažete da nema ništa od takvog pacijenta. Međutim, pokušate, računate neki put će se možda desiti čudo, možda će biti sreće da se ne uklopi u medicinska pravila, nego da će mozak moći da se oporavi.
Znali smo da je svaki minut presudan, brzo smo ga otvorili, bila je velika rana na srcu, strahovito je pogođeno nekim projektilom razorne moći. Ušili smo ga, ali nije mogla da se uspostavi cirkulacija iako je dotok rađen kroz dve velike vene na vratu – priča Ristić i dodaje da je to ukazivalo da krvari još negde u organizmu:
– Otvorili smo onda i trbuh, nismo imali šta da izgubimo. Trbuh je bio pun krvi, a jetra se bila raspala u stotine parčića. Već su bili nastali elementi moždane smrti, tako da su dalji pokušaji da se uspostavi cirkulacija bili nemogući.
Ako nema protoka krvi do mozga tri-pet minuta, taj mozak je izgubljen za sva vremena. To je moždana smrt. Trebalo je više od pet minuta samo da ga dovezu od Nemanjine do Urgentnog. Bilo ko da se tu nalazio, ne bi mogao da mu pomogne.
Doktori su iz sale izašli, kako Ristić kaže, ćuteći kao pokisli. Njemu je, ističe, bilo čudno što nije dobio poziv tokom istrage.
– Jer red je da se, ipak, zove i lekar koji je operisao. Njegova ulazna rana je sa desne strane više, a izlazna sa leve i niže. Gađan je, dakle, s visine, s njegove desne strane. Ostala mi je dilema da li je on ulazio licem ili leđima okrenut u zgradu Vlade.
Jer ako je ulazio licem, onda je pogođen ne iz Gepratove, koja je u tom slučaju sa njegove leve strane, već iz Birčaninove, koja je sa desne. Zvanično je pogođen iz Gepratove ulice. To onda znači da je ulazio leđima okrenut u zgradu.
Moguće je da je zbog štaka stao leđima okrenut vratima Vlade – priča Ristić i dodaje da mu nije poznato da li je iko iz ekipe lekara pozvan:
